Protesti i demonstracije zbog neslaganja sa trenutnom političkom pozicijom nije neki naročit događaj. Međutim, u zemlji koja je nedavno dospela u globalni fokus zbog istih – Belorusiji – svakako jeste. Stotine hiljada ljudi na ulicama u, prema mnogim analitičarima, poslednjoj diktaturi u Evropi, skoro trodecenijska vlast predsednika Lukašenka i spoljnopolitički odjek nedavnih događaja čine celu situaciju osobenom.
Suverenu vlast predsednika Belorusije Aleksandra Lukašenka čitavih 26 godina ništa nije uspelo da dovede u pitanje sve do predsedničkih izbora 9. avgusta ove godine. Pobeda od čak 80 odsto podrške izazvala je talas optužbi o zloupotrebi izbornih rezultata, ukidanju slobode medija i govora, što je potkrepljeno i prethodnim hapšenjem predsedničkih protivkandidata tokom izborne kampanje.
Nemiri u tampon zoni između Rusije s jedne i Evropske unije s druge strane dosegli su razmere demonstracija koje zavređuju svetsku pažnju. Zavidno jedinstvo beloruskog stanovništva, koje se ne tiče samo opozicionog angažovanja prodemokratskog pokreta, već prodire u sve slojeve društva, odraz je nacionalnog buđenja. Zahtevaju se promene koje aktuelna vlast trenutno nije u stanju da omogući. Ipak, čovek sa svojim šestim po redu mandatom u rukama predstavlja monumentalnu političku figuru za postsovjetsku Belorusiju.
Kao protivkandidat komunističkom lideru Vjačeslavu Kebiču, Aleksandar Lukašenko postaje prvi put predsednik Belorusije u julu 1994. sa identično visokim udelom glasova kao i danas. Belorusi su glasali protiv starog komunističkog establišmenta, a Lukašenko od uspešnog preduzetnika postaje vešt političar. Izbori na kojima je tada pobedio bili su možda i najslobodniji ikad održani u ovoj zemlji. Nakon neuspeha SSSR-a i njegovog ekonomskog modela, beloruski BDP i životni standard počinju da rastu, a Lukašenko postaje ozbiljan državnik koji uspeva da zaustavi ekonomski sunovrat nekadašnje sovjetske republike.
Ipak, vremenom se pokazalo da je nastavio politiku starog režima, a uska saradnja sa Rusijom odavala je utisak još uvek postojećeg saveza.
Budnost svetske javnosti usmerena ovih dana ka Belorusiji ne iznenađuje. Geopolitička pozicija čini je strateški bitnom i za istok i za zapad. S jedne strane, Belorusija je u velikoj meri pre svega ekonomski zavisna od Rusije. Bitno je napomenuti da je još 1999. potpisan sporazum između ruske i beloruske strane koji predviđa tesnu saradnju dveju zemalja. Po tom ugovoru, Belorusija bi dobijala naftu i gas po subvencionisanim cenama, dok se od beloruske strane očekuje političko delovanje na međunarodnoj sceni u ruskom interesu.
Međutim, poslednjih godina dolazi do udaljavanja. Rusija smatra da se susedna zemlja ne pridržava sporazuma i kroz povećanje cena nafte i goriva vrši jedan vid ucene kako bi Belorusija odustala od sopstvenog suvereniteta. Takvi narušeni odnosi dostižu svoju kulminaciju pred predsedničke izbore ove godine, kada je ruska strana pokušala da utiče na ishod izbora, a više od 30 ruskih obaveštajaca u blizini Minska uhapšeno.
Ipak, Kremlj ne odustaje od namere da širi svoj uticaj na globalnoj sceni. Kao jedna od poslednjih evropskih zemalja koja je pod ruskim uticajem, Lukašenkova Belorusija, iako ne bezrezervno poslušna, jeste u bliskim bilateralnim odnosima sa Rusijom. Putinu je to bilo dovoljno da uputi čestitke beloruskom kolegi na pobedi i time ga javno podrži.
Sa zapadne strane dolazi proevropska struja uticaja, koju Belorusija ne smatra nevažnom, ali i ti odnosi su, usled kritika EU zbog hapšenja političkih neprijatelja, postojanja smrtne kazne i kontrole medija zahladneli, pa čak i prestali da postoje. Uprkos svemu tome, demonstracije su dobile toliki odjek da je održan i vanredni sastanak Evropskog saveta u Briselu kao zajednički odgovor na policijsku brutalnost na mirnim protestima, kao i izbornu manipulaciju pre toga.
Ishod je da EU ne priznaje validnost izbora i oštro osuđuje nasilje nad civilnim stanovništvom. Pozivajući se na izveštaje posmatrača koji otkrivaju grubo kršenje međunarodnih standarda u izbornom procesu, ona odlučno i jedinstveno zauzima svoju poziciju. Još 2016. godine ukinute finansijske sankcije i zabrana ulaska predsednika Lukašenka i još nekih ministara u zemlje EU ponovo će stupiti na snagu. Dobivši i međunarodnu afirmaciju, protesti još više podrivaju moćni državni aparat.
Kao odgovor takvim tvrdnjama, beloruske državne službe tvrde da masovne demonstracije režiraju spoljni faktori i da se beloruska stabilnost ruši po modelu takozvanih obojenih revolucija, koje su bile karakteristične devedesetih za bivše republike SSSR-a i Jugoslavije. Zapadne sile ohrabrivale su kako ideološki, tako i finansijski novi demokratski talas. Iako je na tom talasu i sam Lukašenko došao na vlast, danas je prozapadni upliv prepreka za koncentraciju moći koju on želi da poseduje.
Lukašenko jeste odigrao bitnu ulogu u posttranzicionom periodu Belorusije i tada bio političar kakve su ondašnje političke i društvene okolnosti zahtevale – suveren koji vodi zemlju kroz promene. Međutim, danas to nije. Vreme čvrstih ruku je prošlo, a uspostavljanje sloboda i jednakosti bi trebalo da bue fokus predsedničkih aktivnosti. Država koja se na brutalan način obračunava sa neistomišljenicima i u kojoj predsednik s kalašnjikovim u ruci održava autoritet ne može biti zemlja prosperiteta.
Pre skoro tri decenije, Aleksandar Lukašenko se kandidovao na izborima kako bi prekinuo eru starih vlastodržaca, a pod geslom da su Belorusiji potrebni novi ljudi i nova politika. Možda je vreme da se priseti svojih nekadašnjih reči.
Autorka: Aleksandra Zec, članica Centra za međunarodnu javnu politiku
Naslovna fotografija: Evgeny Maloletka/Bloomberg/Getty Images
