Urađen po istinitoj priči iz 1971. godine, film „Doušnik“ (The Post) (2017) prikazuje Ketrin Grejam (Meril Strip), prvu ženu izdavača poznatog američkog lista Vašington post, koja je odlučila da objavi tajne informacije iz vladinog istraživanja o Vijetnamskom ratu, uprkos pritisku vlasti, advokata i svojih zaposlenih, rizikujući svoju karijeru i slobodu. Ketrin i njen najbliži saradnik Ben Bredli (Tom Henks), u konstantnoj trci sa Njujork tajmsom, pokušavaju da otkriju masovno prikrivanje koje je trajalo skoro tri decenije i koje je obuhvatilo mandate četvorice predsednika.
Pozadina sukoba
Ovi dokumenti, poznati kao „Pentagon papiri“, dobili su ime po tajnom istraživanju Ministarstva odbrane o američkom vojnom i političkom učešću u Vijetnamskom ratu od 1945. do 1967. Do 1968. je u Vijetnamu bilo oko 500.000 američkih vojnika. Na zahtev tadašnjeg američkog ministra odbrane, Roberta Meknamare, tim analitičara je 1967. odradio klasifikovanu studiju američke vojne i političke angažovanosti u Vijetnamu od Drugog svetskog rata do tadašnjeg dana. Analitičari su skupljali informacije iz arhiva Ministarstva odbrane, Stejt departmenta i Centralne obaveštajne agencije (CIA). Istraživanje je završeno 1969. sa 47 poglavlja, 3.000 stranica narativa i 4.000 stranica dodatnih dokumenata.
Danijel Elsberg, koji je radio na pripremi studija 1967., bio je rani zagovornik učešća Amerike u Indokini. Međutim, do 1969. Elsberg je shvatio da rat u Vijetnamu nije mogao da donese pobedu, a takođe je smatrao da bi istraživanje trebalo da bude dostupno široj javnosti, pa ga je iskopirao i dostavio Njujork tajmsu.
Papiri iz 1971. su zapravo bili samo deo istraživanja – punih 7.000 stranica je objavljeno tek 2011. godine na obeležavanju 40 godina od prvog objavljivanja. Neki od najvažnijih dokumenata istraživanja su pokazali da je administracija Džona F. Kenedija aktivno pomagala svrgavanje predsednika Južnog Vijetnama Ngo Din Dijema, i da su SAD, suprotno od zvaničnih izveštaja, intenzivno bombardovale predele Severnog Vijetnama.
Pokazalo se da su administracije Harija S. Trumana, Dvajta D. Ajzenhauera, Džona F. Kenedija i Lindona B. Džonsona, krile od javnosti koliki su zapravo stepen učešća SAD imale u ratu u Vijetnamu. Sve od Trumanove odluke da pomogne Francuskoj u borbi protiv komunističkog Vijet Mina, do eskalacije rata u vreme Lindona B. Džonsona 1964. – sve je bilo suprotno od onoga što su govorili tokom svojih predsedničkih govora.
Objavljivanje papira je dovelo do sada već poznatog suđenja „New York Times Co. v. United States“, gde su se udružili sa Vašington postom, zato što su nakon objavljivanja trećeg dela dobili zabranu za dalje širenje informacija od strane administracije, tvrdeći da je to štetno za američku nacionalnu bezbednost. Međutim, vlada nije uspela da dokaže tu štetnost. Takođe, objavljivanje radova je bilo zaštićeno Prvim amandmanom koji govori o zaštiti slobode štampe.
The Post prati istorijske događaje skoro u potpunosti, osim dela u kome Vašington post dobija zabranu prisustva obraćanjma i događajima u Beloj kući. To je zapravo došlo kasnije kada je Post objavio aferu Votergejt i kada je predsednik Nikson njihovim reporterima zabranio prisustvo na svim društvenim događajima Bele kuće.
Akteri sukoba
S jedne strane imamo Niksonovu administraciju koja je smatrala da bi otkrivanje vladinih tajni moglo da ugrozi nacionalnu bezbednost, i da bi tako mogla da dodatno izgube poverenje i podršku javnosti. Pored toga, postojala je mogućnost da bi otkrivanje određenih informacija moglo da škodi pregovorima sa Severnim Vijetnamom. Verovalo se i da je Nikson učestvovao u pregovorima i pre nego što je postao predsednik 1968. Kasnije se pokazalo da su njegove brige o curenju informacija bile opravdane.
S druge strane imamo štampu – u to vreme najpoznatije novine Njujork tajms i sa njima Vašington post, koji je u tom trenutku rizikovao mnogo više u cilju otkrivanja istine. Kompanija je bila usred svoje prve javne akcije, u iznosu od oko 35 miliona dolara, a kriminalna optužba bi to mogla da ugrozi. Takođe, to bi značilo mogućnost gubljenja licence za televizijske stanice u vrednosti oko 100 miliona dolara.
Ketrin Grejam je u tom trenutku, nakon samoubistva svog supruga, postala izdavač i preuzela je posao da bi zadržala porodičnu kontrolu nad novinama. Na njoj je bila odluka da li da objavi istraživanje, iako su advokati bili protiv toga. Njen najbliži saradnik, Ben Bredli, savetovao joj je da novine mogu da budu uništene na više načina, aludirajući na moralni aspekt novina koji bi bio uništen ukoliko ne bi došlo do objavljivanja poverljivih informacija.
Osa sukoba
Smatram da se radnja filma i istorijski događaj osvrću na pitanje koje je aktuelno i dan-danas: Koje su granice slobode govora?
Glavni spor na suđenju se ticao toga da li napori Niksonove administracije da spreči objavljivanje onoga što je nazvano „klasifikovanim podacima“ predstavljaju kršenje Prvog amandmana? Odgovor je – da. Očevi osnivači su predvideli zaštitu štampe koja je morala da bude slobodna da bi ispunila svoju esencijalnu svrhu, tj. da služi onima nad kojima se vlada, a ne onima koji vladaju.
Sudija Vrhovnog suda pravde, Poter Stjuart, podržavajući slobodu štampe, napisao je: „U nedostatku vladinih kočnica i ravnoteža (checks and balances, čuvena američka sintagma o tome kako grane vlasti kontrolišu jedna drugu, prim. aut.) prisutnih u drugim oblastima našeg života, jedino efikasno ograničenje izvršne politike i moći u oblastima nacionalne odbrane i međunarodnih poslova može biti u prosvetljenom građanstvu – u informisanom i kritički nastrojenom javnom mišljenju, koje jedino može zaštititi vrednosti demokratske vlasti.“
Odluka je doneta 30. juna – šestoro sudija glasalo je u korist štampe, a troje u korist države. Uprkos tome, mnogi zagovornici Prvog amandmana kritikovali su odluku. Iako on podržava pravo na objavljivanje, njegov uticaj je umanjen neuspehom suda da iznese obrazloženo većinsko mišljenje. Sud ne kaže da se prethodno ograničenje nikada ne može izreći. Može se nametnuti samo ako se pretnja po nacionalnu bezbednost dokaže kao stvarna ili ako Kongres pruži dovoljno jasne smernice. Stoga, daleko da je ova odluka pokazala nedvosmisleno podržavanje slobode štampe; naprotiv, sama odluka ostavlja otvorenu mogućnost vladine cenzure, ne navodeći uslove pod kojima bi Prvi amandman to mogao dozvoliti.
Nakon presude Vrhovnog suda, Niksonova administracija je podigla optužbe protiv Elsberga i saučesnika za špijunažu, krađu vladine imovine i zaveru. Međutim, suđenje je obustavljeno 1973. kada su tužioci otkrili da je tajni tim Bele kuće (tzv. „vodoinstalateri“) provalio u ordinaciju psihijatra Elsberga, kako bi pronašao informacije koje bi ga diskreditovale. Takozvani „vodoinstalateri“ su kasnije bili uhvaćeni kako provaljuju u kancelariju Demokratskog nacionalnog komiteta u hotelu Votergejt. Nakon dve godine istrage protiv predsednika ustanovljeno je da je on znao za trake koje su snimane prilikom prisluškivanja demokrata. Deset dana nakon završetka istrage Ričard Nikson je, želeći da izbegne gotovo izvesni opoziv, podneo ostavku 1974.
Poruka filma i kritika
The Post je dobra istorijska drama. Omogućava nam da shvatimo da su neke istorijske odluke nosile mnogo više težine nego što bi se na prvi pogled reklo i kako se sve vremenom uzročno nameštalo da bi žrtva imala svoju svrhu.
Meril Strip je odlično odigrala bogatu ženu koja polako otkriva svoju pravu vrednost, što posebno dolazi do izražaja imajući u vidu da je često bila marginalizovana u poslovnom svetu, ponekad i od strane muškaraca koji nisu bili svesni tog seksizma. Artikulacija ove teme dolazi u ključnom monologu Bredlijeve supruge Toni (Sara Paulson), koja ga podseća da nije on taj koji hrabro nastavlja da objavljuje priču:
„Oboje znamo da ovo neće uraditi ništa drugo osim da uništi vašu reputaciju, a što se tvog posla tiče, ti uvek možeš naći drugi. Ket je u položaju u kom nikada nije ni mislila da će biti, i sigurna sam da mnogi smatraju da ne bi trebalo da bude. I kada ti se iznova i iznova govori da nisi dovoljno dobar, da tvoje mišljenje nije toliko važno – kad ne gledaju preko tebe, već za njih ti nisi ni tu, kada je to tvoja realnost tako dugo, teško je ne dozvoliti da pomisliš da je to istina. Da donese ovu odluku, rizikuje svoje bogatstvo i kompaniju, koja je njen život? Ja mislim da je to hrabro.“
Malo je filmova tako dobro opisalo taj novinarski trougao između novinara, subjekata i izvora, i kako održavanje te dinamike može da ošteti lične odnose. Ketrin Grejam bila je bliska prijateljica Roberta Meknamare i Lindona Džonsona, Bredli je bio prijatelj Džona F. Kenedija. Oboje kroz nekoliko scena polako shvataju da je njihov sud u prošlosti bio zamagljen ličnim vezama koje su razvili da bi imali pristup onima na vlasti, i shvataju kako su verovatno bili samo deo veće manipulacije.
Stiven Spilberg je stvorio delo koje odlično balansira između napetosti i velikih trenutaka u istoriji, stvarajući herojsko strahopoštovanje prema nekim likovima. Film The Post je napravljen za samo devet meseci od trenutka prihvatanja scenarija, što je za ovako veliki projekat to stvarno impresivno. Mogao je da bude dvosatni hvalospev novinarstvu i tome kako je ono dobro, ali film podseća da je to institucija koju vode ljudi, sa svojim manama i vrlinama. „Ne uradimo uvek kako treba“, kaže Ketrin Bredliju na kraju, „ali moramo da istrajemo, to je naš posao, zar ne?“ i kao da iz ekrana gviri u našu sadašnjost.
_____________________________________________________________________
LITERATURA:
1. „The First Amendment Encyclopedia“ – Presented by The John Seigenthaler, chair of excellence in First Amendment studies, New York Times Co. v. United States (1971)
2. „Secrets: A Memoir of Vietnam and the Pentagon Papers“, Daniel Ellsberg, 2002.
3. „The Post“, Stеven Spiеlberg, 20th Century Fox, Universal Pictures, United States of America, 2017.
Autorka: Marta Ivanović, članica Centra za međunarodnu javnu politiku
Naslovna fotografija: tmdb.org
