Da bi se predstavile razmere i metode uništenja srpskih manastira, crkava, srednjovekovnih utvrđenja i druge kulturno-istorijske baštine na Kosovu i Metohiji, zatim dao njihov detaljan popis i opis umetničkog i materijalnog bogatstva koje su posedovali bio bi potreban literarni format znatno izdašnijeg i obimnijeg karaktera, poput naučne studije.
Mi ćemo zato kroz ovaj autorski tekst pokušati da damo makar osnovni uvid u necivilizacijska zlodela nad našim svetinjama i upozoriti na eventualnu sudbinu onih koje su preživele bestijalno orgijanje pripadnika tzv. Oslobodilačke vojske Kosova, a koje bi se danas mogle naći u rukama upravo tih presvučenih ratnih agresora i terorista.
Na nama je da Evropi, svetu i brojnim međunarodnim organizacijama za zaštitu kulturnih i verskih spomenika ukažemo na neljudsko, varvarsko iživljavanje nad vekovnim nasleđem čitave hrišćanske Evrope, kao i na trenutne pokušaje falsifikovanja istorije, svojatanja kulturnog nasleđa i otimanja srpskih srednjovekovnih, nemanjićkih manastira, poslednjeg plamena koji i dalje obasjava naš narod na Kosovu i Metohiji i ponosno svedoči o nekadašnjoj snazi, moći i ukorenjenosti Srba na tim prostorima.
Ovom prilikom nećemo držati iscrpan čas istorije o poreklu Srba na Kosovu i Metohiji – o tome će, uostalom, svedočiti stotine crkava i manastira koje je porušila terirostička OVK, a od kojih ćemo mi ispričati sudbinu samo nekih. Međutim, važno je napomenuti da još krajem 13. i početkom 14. veka taj prostor igra važnu i veoma snažnu ulogu u okviru Srpskog kraljevstva, kako kulturno-versku tako i privredno-ekonomsku. Naime, naselje oko rudnika Trepča koji današnje samoproklamovane vlasti u Prištini bezobzirno svojataju, kao uostalom i druge državne objekete širom Kosova i Metohije, nastalo je za vreme vladavine srpskog kralja Stefana Uroša Milutina.
U istorijskm spisima, rudarenje u ovom kraju se prvi put spominje 1303. godine, kada je formirana i zajednica katoličkih, nemačkih rudara Sasa koji su došli u Srbiju i bili angažovani od strane naših vladara upravo kao stručnjaci za eksploataciju ruda. Oni su na tim prostorima živeli i radili u miru i suživotu sa lokalnim Srbima, o čemu svedoče i ostaci dve velelepne katoličke crkve u naselju Novo Brdo, gde se takođe vadila ruda.
Interesantno je istaći još i to da se u zvaničnim spisima o popisu stanovništva iz perioda osmanske vladavine beleži kako je na prostoru Trepče živelo pretežno hrišćansko stanovništvo. Iz popisa 1530. godine vidimo da ovaj region čini 14 mahala od kojih je čak 11 bilo hrišćanskih, mahom pravoslavnih. Drugi primer ranog razvoja srpske privrede, ekonomije i infrastrukture jeste malopre pomenuto Novo Brdo, koje se nalazi na 20 kilometara od Prištine, i koje je u 14. veku predstavljalo najznačajniji rudnik u čitavom kraljevstvu. Ujedno je bio i jedan od najuspešnijih na Balkanu, a takvim ga je načinila upravo srpska srednjovekovna država.
Interesantno je da je Novo Brdo, veliko rudarsko naselje, svoj vrhunac doživelo nešto kasnije, u doba Srpske despotovine, u 15. veku, znatno posle Kosovske bitke, što uostalom svedoči o neretko zanemarenoj činjenici da je srpska država opstala i nastavila da se razvija i nakon 1389. Perfidno ili nepromišljeno, iz pakosti ili neznanja, prenebregava se činjenica da je ishod Kosovske bitke, kako god se on tumačio, potpuno odložio planove Turaka za dalji prodor i primorao ih da se povuku ne samo sa Kosova već i iz Makedonije. Kosovo i Metohija ostaju, dakle, u sastavu despotovine još narednih 70 godina – sve do 1459. godine i pada Smedereva.
Suprotno tvrdnjama današnje kosovsko-albanske intelektualne elite o nekakvom drevnom postojanju Albanaca na prostoru Kosova i Metohije, govore ne samo srpski već i inostrani državni spisi. Naime, sve do kraja 16. veka, Srbi su uspevali da se održe na tom prostoru i uglavnom su činili većinu stanovništva, međutim vremenom dolazi do krupnih demografskih promena uslovljenih pre svega prisilnom islamizacijom, dankom u krvi, brojnim zulumima i nametima prema lokalnom srpskom stanovništvu. Srbi će tako u nekoliko velikih seoba poći na sever i zapad, dok će osmanske vlasti Albance, naročito one sa severa današnje Albanije (zbog toga većina današnjih Albanaca na prostoru južne srpske pokrajine govori upravo tim akcentom) naseliti na plodna područja Kosova i Metohije, te će oni uzurpirati srpska imanja i kuće, prihvativši u velikoj meri islam kao svoju novu veru.
Najveća i najmasovnija od tih seoba dogodila se 1690. kada je, prema istorijskim procenama, između 100 i 150.000 Srba, predvođenih patrijarhom Arsenijem III Čarnojevićem, zauvek napustilo Kosovo i Metohiju. Samo u okolini Prištine je tada opustelo 350 srpskih sela. Takođe, kada je reč o severnoj Albaniji, nije zgoreg pomenuti i Dečansku hrisovulju iz 1330. (inače, apsolutnu tapiju i dokaz da su Visoki Dečani srpski, pravoslavni, nemanjićki manastir) iz koje se može zaključiti da Albanaca tada praktično nije bilo ni na severu Albanije već su i taj prostor naselili u kasnijim decenijama. Tako, recimo, iz hrisovulje saznajemo da na manastirskoj zemlji s obe strane Prokletija postoji 89 sela, od kojih je 86 srpskih i samo tri albanska, dok se od 2.166 zemljoradničkih gazdinstava i 2.666 stočarskih, u rukama albanskih porodica nalaze 44. Ovo su istorijski fakti jači od svake moguće i zamislive propagande.
Više od 1.000 verskih objekata, crkava, kapela, manastira, brojnih utvrđenja i drugih spomenika kulture kojima je ova teritorija od 10.000 km2 bila preplavljena stotinama godina svedoče o duhovno-verskom značaju i kulturnom identitetu južne srpske pokrajine. Međutim, ti objekti su besomučno devastirani tokom poslednjih 300 godina, s posebnim osvrtom na istorijske prilike u kojima su razni zavojevači (Turska, Austrougarska, Bugarska, nacistička Nemačka, fašistička Italija) prepuštali sudbinu Srba na milost i nemilost albanskim vođama i plemenima koja su koristili kao svoje marionete i topovsko meso.
Vrhunac anticivilizacijskog skrnavljenja svetih bogomolja nije se međutim dogodio za vreme davne osmanske vladavine, već na samom početku 21. veka, pod budnim okom i patronatom međunarodne zajednice i desetina nevladinih i drugih tzv. humanitarnih organizacija koje su, nažalost, u velikoj meri bile indiferentne spram onoga što se događalo, tolerišući brojne zločine pripadnika albanskog naroda.
Začetak tragičnog stradanja srpskog naroda i njegovog nasleđa na prostoru Kosova i Metohije mogli bismo pronaći sredinom 15. veka, kada je u strahovitom naletu osmanske vojske gotovo u potpunosti porušen i opustošen velelepni manastir Svetih Arhangela u Prizrenu, podignut 1352. kao zadužbina slavnog srpskog i evropskog vladara Stefana Uroša IV Nemanjića, u Hristu Bogu blagovernog cara svim Srbima i Grcima, i stranama bugarskim, i celome Zapadu, Pomorju, Frugiji i Arbanasima. Sudbina njegove zadužbine, kao i samih moštiju najvećeg vladaoca u srpskoj istoriji, postaće zlokobna paradigma za ono što će snaći čitav naš narod.
Neprikosnoveni gospodar Balkana i jedan od najmoćnijih ljudi svoga doba, počivao je u posebnoj, bogato ukrašenoj grobnici, smeštenoj na jugozapadnom delu naosa crkve Svetih Arhangela. Za nju se u jednom letopisnom zapisu s početka 15. veka kaže da „manastirskoj crkvi nema ravne pod Suncem i nebeskim svodom“. Svojim arhitektonskim i umetničkim rešenjem, bogatim i raskošnim mozaicima, ikonostasima i ukrasima predstavljala je vrhunski domet tadašnje srpske države i umeća, oslikavajući na pravi način impozantnost carstva, njegovu moć i bogatstvo. Ova je monumentalna građevina međutim po dolasku turskih snaga oskrnavljena, devastirana, prepuštena zaboravu, zubu vremena i pljački arnautskih plemena.
Vekovima se za nju nije znalo, sve dok 1927. srpski pravoslavni teolog i istoričar Radoslav Grujić, nije preduzeo izuzetno zahtevan i opasan poduhvat arheoloških iskopavanja na tom lokalitetu, avanturu dostojnu nepokolebljivih junaka svetskih bestselera, od koje bi Holivud do sada snimio barem tri filma. Upravo je tada ovaj hrabri rodoljub vođen Dušanovom hrisovuljom, rizikujući da bude napadnut od lokalnih albanskih bandi, u ruševinama manastira pronašao grob sa ispreturanim zemnim ostacima srpskog cara, opljačkan, zarastao u travu i korov. Očigledna je tragična simbolika dve sudbine – nekada moćnog, silnog i slavnog vladara s jedne strane i njegovog naroda, nekada ponosnog, poletnog i prkosnog, na drugoj strani.
Još jedna epizoda iz života srpskog Indijane Džounsa o kojem ćemo više govoriti drugom prilikom, podjednako je vredna divljenja i ovacija. Naime, s obzirom na to da nije naišao na dostojan odgovor i očekivano interesovanje novoformirane jugoslovenske države njegovim senzacionalnim, istorijskim otkrićem, Grujić je mošti složio u jedan drveni sanduk i poneo ih sa sobom u Beograd, gde ih je čuvao u sopstvenom stanu. Na ovom primeru vidimo dve izuzetno važne pojave koje jako dobro oslikavaju dve sukobljene filozofije, ideje i percepcije sveta koje će oblikovati dalji tok istorije Srba kroz burni 20. vek.
O prvoj, koja se oslikava već u samoj nezainteresovanosti državnih vlasti da se uključe u iskopavanja, restauraciju i dostojno konzerviranje zemnih ostataka jednog od najvećih evropskih vladara, već to prepušta volji, sposobnosti i mogućnostima nekoliko entuzijasta ovom prilikom nećemo govoriti. Međutim, o onoj drugoj ideji, drugom putu, putu pravoslavlja, svetosavlja, patriotizma, ljubavi prema narodu i otadžbini, neizmernog poštovanja prema velikanima sopstvene istorije i njihovom nasleđu koje čini temelj naše moderne državnosti – o tome ćemo definitivno reći još koju reč.
Radoslav Grujić, ne samo što je pronašao, sakupio i preneo Dušanove kosti u Beograd, čuvajući ih u svom stanu, već je za vreme nacističkog bombardovanja prestonice postavio sanduk nasred radne sobe i legao preko njega, kako bi svojim telom zaštitio ostatke najvećeg srpskog cara, i ako tako Bog kaže, nestao zajedno sa njima. Silan je bio taj gospodin Grujić, silan poput vladara kome se mi danas možemo pokloniti u centru Beograda.
Tokom poslednjih 120 godina, dakle od početka 20. veka, na Kosovu i Metohiji je razrušeno i opljačkano više od 150 srpskih, pravoslavnih hramova, od kojih većina datira iz srednjeg veka. U bezobzirnim, zločinačkim napadima OVK-a, razrušeni su i opljačkani, između ostalih: manastir Svete Trojice u Mušutištu, crkva Bogorodice Odigitrije, manastir Sveti Marko Koriški, manastir Devič, manastir Svetog Uroša u Nerodimlju, crkva Svetog Stefana, crkva Svetog Jovana Preteče u Samodreži u kojoj se prema narodnom predanju pričestila vojska kneza Lazara pred Kosovski boj i pored koje se veruje da je sahranjen Miloš Obilić. Devastirani su (a neki i sravnjeni sa zemljom) takođe i crkva Svetog Nikole u Đurakovcu, manastir Zočište, crkva Svetog Nikole u Prizrenu, crkva Svete Petke kod Mušutišta, crkva Bogorodice Ljeviške i hram Hrista Spasa u Prizrenu, crkva Svetog Đorđa u Rečanu i još desetine drugih svetih objekata.
Iz ovih pravoslavnih bogomolja koje je izgradila srpska ruka pokradeno je neizmerno kulturno-istorijsko blago, ikone, stare crkvene knjige i srednjovekovni spisi, brojne vredne sakralne relikvije i bogoslužbeni predmeti, zlato iz manastirskih riznica i druga bogatstva koja se danas nalaze rasuta po čitavom svetu, po aukcijskim kućama, antikvarnicama i privatnim kolekcijama – rasuta poput naroda koji se vekovima u njima molio Bogu i čuvao sećanje na svoje pretke. Išlo se, dakle, na potpuno zatiranje srpskog imena, porekla, tradicije i identiteta na Kosovu i Metohiji.
Nije bilo dovoljno samo fizički proterati 200.000 Srba i drugog nealbanskog stanovništva već je trebalo sravniti sa zemljom, izbrisati svaki podsetnik na njihovo tamošnje vekovno bivstvovanje. Sramni martovski pogrom 2004. trebalo je po svoj prilici da bude peti i poslednji čin te epske tragedije zvane „etnički čisto Kosovo“. Čitav civilizovani svet imao je tada prilike da, posredstvom brojnih televizijskih ekipa, uživo posmatra varvarsko iživljavanje nad integralnim kulturnim nasleđem čitave planete zaštićenim UNESKO-vim poveljama. To su oni isti varvari koji danas, nakon 16 godina, tom istom UNESKU podnose zahteve za učlanjenje.
Kakav vrhunac licemerja i bestijalnosti od strane ljudi koji su prethodno beskrupulozno i besramno pogazili sve statute i odredbe ove uvažene svetske organizacije! Mi danas možemo samo nagađati sa setom u očima i bolnom gorčinom u duši, kakvo se sve kulturno-istorijsko blago od neprocenjive vrednosti za srpski narod nalazilo u silnim porušenim i opljačkanim manastirima, crkvama, kapelama.
Igrom sudbine, iz crkve Svetog Marka Koriškog prenet je i sačuvan najstariji, tzv. Prizrenski prepis Dušanovog zakonika koji datira iz 15. veka i smatra se najlepšim i najbližim originalu. Mi ga danas možemo videti i njime se pohvaliti u Narodnom muzeju u Beogradu, dok je od pomenute crkve u kojoj je vekovima čuvan ostala samo gomila razbacanog kamenja. O tome ko bejaše njen dželat verovatno je izlišno govoriti nakon svega izrečenog. Sreća je jedino u tome što preci tih dželata koji su isti pravoslavni hram koristili kao štalu za koze, kako stoji u izveštajima ruskog istoričara i konzula u Sarajevu, Giljferdinga, nisu imali predstavu kakav se dragulj srpske, hrišćanske književnosti u njemu krije.
U svetlu nastojanja nelegalnih prištinskih vlasti da izgrade novi imidž pred evropskom i svetskom javnošću, treba reći i to da niko nikada sa te adrese jednom rečju nije osudio gorepomenuta anticivilizacijska razaranja, a kamoli nekoga zbog istih sudski gonio ili osudio. Postavlja se pitanje, ukoliko su crkve i manastiri širom Kosova i Metohije podjednako albanski kao što su srpski, a po nekim učestalim tvrdnjama prištinskih medija i čisto albansko (drevno) nasleđe, zbog čega su ih onda pripadnici ovog naroda tako zdušno, sistematski, sladostrasno i organizovano vekovima uništavali?
Kako to da im te svetinje, u kojima su za vreme turske okupacije Stare Srbije držali stoku i seno, čije su riznice i podrume poharali, krovove porušili, ikonostase prekrečili, crepove, cigle i prozore odnosili, danas odjednom toliko znače? Kako objasniti da pravo na ove svete objekte srednjovekovne srpske države polaže neko ko je po dolasku mirovnih trupa NATO snaga, 1999. godine, iste koristio kao deponije, javne toalete, palivši oltare, kamenovavši ikone, detoniravši zidine, divljački uništavajući kosti srpskih predaka, proterujući pritom, a neretko i ubijajući preostale monahe na pragu tih bogomolja?
Na ova pitanja niko razuman nema racionalan odgovor, pa čak ni oni sami – ti dželati koji su, shvativši kakva je i kolika bila veličina njihove žrtve, danas na nju ljubomorni. Nije više dovoljno što su joj zabranili sadašnjost, uskratili budućnost, već su se ustremili da ukradu i njenu prošlost. Posle svega što su učinili, posle silne mržnje koju su iskalili, posle beskrupuloznog, bezakonitog otimanja zemlje koje su sproveli, oni zapravo nisu zadovoljni. Ali, zbog čega?
Zato što nemaju suštinu, nemaju srž. Zato što se temelji kuće ne grade na mržnji i tuđem stradanju. Zato što istoriju, veru, naciju, tradiciju, vladarske spise i povelje, zakone i jevanđelja, književnost, slikarstvo, nauku ne mogu da kupe, ne mogu da otmu, ne mogu ih ni iz čega stvoriti i preko noći izmisliti. Kako drugačije sebi dati uporište na otetoj zemlji, a svom obitavanju na Kosovu i Metohiji valjano opravdanje? Kako privoleti međunarodnu zajednicu i javnost na svoju stranu danas, kada je vreme instruisanih i montiranih novinarskih saga o „lošim“ Srbima prošlo?
Na koji način ispuniti praznu ljušturu i zakoračiti u porodicu dostojnih, evropskih naroda? Bez srpskih svetinja, bez našeg kulturno-istorijskog nasleđa, nikako; i dželat je toga vrlo dobro svestan. Zbog toga u poslednje vreme svedočimo ofanzivi kvazinauke, kvaziistorije, istog takvog novinarstva i propagandnih, tobože dokumentarnih filmova. Upravo tako danas izgleda municija u novom ratu za pravoslavno nasleđe Kosova i Metohije. Nekada su u te svrhe korišćene bombe, puške i noževi, a danas novinski članci, fabrikovana istorija i televizijska propaganda.
Međutim, uprkos svemu, Srbi i danas posećuju svoja ognjišta, slave svoje praznike i krsne slave, obilaze porušena groblja predaka i pale sveće na temeljima razrušenih crkava. Postoji nešto što im varvari nisu mogli oteti – pravoslavnu veru i čeličnu volju. Upravo zato danas možemo čuti zvona na crkvi Bogorodice Ljeviške kako zvone posle 16 godina. Utihnula su tog strašnog, kobnog marta 2004. a od danas će, zahvaljujući divnim Prizrencima i ocu Đorđu, ponovo odjekivati Dušanovim carskim gradom, nekadašnjom srpskom prestonicom.
Treba napomenuti da je za ovaj poduhvat takođe zaslužno i Ministarstvo kulture Republike Srbije koje se uključilo u projekat sanacije i obnove crkve. Velika materijalna sredstva i trud uloženi su i u rekonstrukciju manastira Banjska na severu Kosova i Metohije, a radovi se takođe sprovode i na obnovi crkve Svetog Pantelejmona u Prizrenu, kao i na nekoliko drugih mesta širom južne srpske pokrajine.
Neko bi se posle svega mogao zapitati šta je to što motiviše i pokreće srpski narod koji je doživeo progon, pljačku, razaranja, stradanja i zastrašivanja, mučenja i kidnapovanja, šta daje snagu ljudima koji su ostali bez svojih najbližih na surove i svirepe načine, kojima je uskraćena svaka prilika za pristojan i čoveka dostojanstven život, da se vraćaju, da iznova grade, da se ponovo raduju, osmehuju i nadaju, da se udružuju i nesebično pomažu? Odgovor na to pitanje s jedne strane veoma je kompleksan i zadire u daleku prošlost. Ali , takođe, on je dovoljno jasan i bodar da stane u stih jedne divne, hrišćanske pesme svetosavskog duha, koji glasi:
„Gladni smo samo neba, hleba nebeskog,
zemlja nema sve što nam treba, siti smo prolaznog!“
Naslovna fotografija: Katarina Steljić/CMJP
