Pre tačno 20 godina, u vazduhoplovnoj bazi Rajt Peterson kod Dejtona, u američkoj državi Ohajo, potpisan je Dejtonski mirovni sporazum kojim je okončan trogodišnji građanski rat u Bosni i Hercegovini.
Na osnovu ovog sporazuma koji su potpisali tadašnji predsednik Srbije Slobodan Milošević, predsednik Bosne i Hercegovine Alija Izetbegović i predsednik Hrvatske Franjo Tuđman, BiH je konstituisana kao država tri konstitutivna naroda, koja se sastoji od dva entiteta, Republike Srpske i muslimansko-hrvatske federacije. Dvadeset godina od završetka rata i potpisivanja sporazuma ova zemlja se nalazi u problemima koji dovode u pitanje osnove njenog normalnog funkcionisanja i opstanka, te se pitanja o njenom reorganizovanju i reformisanju pokreću više nego ikada.
Bosna i Hercegovina se sastoji od tri konstitutivna naroda koji su vodili pre dve decenije najkrvaviji rat na prostoru Evrope nakon Drugog svetskog rata u kome je poginulo blizu sto hiljada ljudi. Dok je za vreme socijalističke Jugoslavije, Bosna i Hercegovina bila primer zajedničkog suživota, raspadom ove zemlje, nepomirljive istorijske razlike između Srba, Muslimana i Hrvata proključale su kroz vreli „bosanski lonac”, u kojem je vođen surovi verski građanski rat.
Najupečatljivi rezultat tog rata je što teritorija BiH nije vise „leopardova koža” gde narodi žive jedni sa drugima, već jasno obeležene nacionalne teritorije sa homogenom populacijom gde narodi žive jedni pored drugih. Ovi narodi, a pogovo njihove političke elite, imaju toliko dijametralno suprotne interese i stavove zbog čega je gotovo nemoguće zamisliti da će uskoro doći do nekih pozitivnih pomaka u funkcionisanju ove države imajući u vidu da se zvanični Banja Luka i Sarajevo sve vise ponašaju kao da nisu gradovi u istoj državi.
Političko rukovodstvo Bošnjaka iz Sarajeva vodi od kraja rata do danas politiku sa ciljem unitarizacije Bosne i Hercegovine u kojoj bi Bošnjaci kao većinski narod mogli dominirati što izaziva sve jaču kontrareakciju iz Banja Luke i najave mogućeg referenduma o nezavisnosti ukoliko se bude nastavilo sa dovođenjem u pitanje opstanak Republike Srpske. Problem je što je međunarodna zajednica u prethodnom periodu previše bila na strani bošnjačkih političkih interesa. To je dovelo do ukidanja velikog broja nadležnosti Republike Srpske predviđenih Dejtonom, zbog čega smo danas suočeni sa potencijalnim referendumom u RS o pravosuđu jer je ceo federalni sistem napravljen da odgovara samo jednoj strani.
S druge strane Hrvati, kao brojčano najmanji narod u BiH, se nalaze u posebno teškoj situaciji, bez očekivane podrške matične države ali sa sve brojnijim zahtevima za formiranje trećeg entiteta.
Postoji inicijativa međunarodne zajednice da se stvari promene, međutim stranci i međunarodna zajednica uvek su u BiH doživljavali neuspeh. Tako je uvek bilo kroz istoriju, od austrougarske uprave i Benjamina Kalaja pa sve do danas pod upravom kancelarije visokog predstavnika i Brisela. Jednostavno, nacionalni identititeti prevazilaze osećaj pripadnosti bosanskom zavičaju, a odnosi između naroda su nepopravljivo narušeni usled krvavog građanskog rata. Bosnu kao svoju domovinu doživljavaju jedino Bošnjaci dok su Srbi i Hrvati okrenuti svojim maticama i ne skrivaju svoju želju da žive zajedno sa svojim sunarodnicima.
Politička situacija u ovoj državi je takva da su svi relevantni politički činioci duboko podeljeni po nacionalnom ključu. Glasanjem za nacionalne stranke SDS, SDA i HDZ na prvim višestranačkim izborima u centralnoj jugoslovenskoj republici, pokazana je podeljenost stanovništa BiH na nacionalne identitete što će ostati glavna karakteristika bosansko-hercegovačkog političkog života. Sva tri naroda u BiH imaju i različite spoljnopolitičke saveznike tako da ova zemlja ne može da ima ni zajedničku spoljnu politiku. Bošnjaci su okrenuti arapskim zemljama i SAD, Hrvati se drže zapadnih evropskih država pre svega Nemačke, dok Srbi dobijaju podršku Rusije za svoje interese. Različiti geostrateški interesi velikih sila dobijaju veoma jasnu sliku na unutrašnjem političkom planu BiH.
Dejtonski sporazum doneo je kraj građanskog rata ali nije mogao da otkloni strašne posledice koje je rat doneo. Velike žrtve na svim stranama još više su udaljile narode i kod mnogih bile dokaz da zajednički život nije moguć. Još od završetka rata traje muslimanska kampanja da je Republika Srpska genocidna tvorevina i da kao takva treba biti ukinuta.
Srbi, s druge strane, proterani iz Sarajeva i ostalih delova federacije Bosne i Hercegovine smatraju da ne mogu da zajedno žive sa onima koji su ih proterali iz svojih domova. Međutim, Bošnjaci koji kažu da su Srbi načinili genocid nad njima ne žele da žive u svojoj samostalnoj državi bez RS i odbacuju mogućnost da se Srbi odvoje. Ovo je svakako kontradiktorno ali pokazuje želju bošnjačkih političara iz Sarajeva da ostvare dominaciju i nametnu svoja pravila na teritoriji čitave Bosne i Hergovine.
Naravno, ovo nije moguće pošto je BiH definisana kao složena federacija dva ravnopravna entiteta. Samostalne nacionalne države koje bi nastale potencijalnim raspadom BiH ne idu u prilog planu međunarodne zajednice za region Balkana. Otcepljenje Republike Srpske dovelo bi do destabilizacije regiona i novog potencijalnog žarišta u Evropi. Zapad iako daje međunarodnu podršku bošnjačkim političarima ne želi postojanje samostalne muslimanske države u srcu Evropu pogovo u svetlu novih bezbednosnih problema usled islamskog terorizma. Otcepljenje hrvatskog dela BiH ne može se ni razmatrati jer Hrvati ni nemaju svoj entitet. Takođe, ideja o multietničkoj državi nije ostvariva, a dokaz za to je grad Sarajevo koji je nekada bio kosmopolitski grad sa suživotom za primer, dok danas Srba i ostalih naroda ima manje od pet posto, a gde muslimansko stanovništvo dominira.
Danas je Bosna i Hercegovina u velikoj političkoj i ekonomskoj krizi. Njene evropske integracije ne mogu se nastaviti bez njenog normalnog unutrašnjeg funkcionisanja, ali reforme koje se najavljuju od strane međunarodne zajednice menjaju tekovine Dejtonskog sporazuma. Dejtonski sporazum nije savršen ali održava status kvo što znači opstajanje stabilnosti na potencijalnom međunarodnom političkom žarištu. Pokretanje reformi koje bi vodile ka izmeni Dejtona na uštrb entiteta mogle bi da dovedu do zahteva izmene Dejtona u drugu krajnost, odnosno do zahteva za konfederacijom ili mirnim razlazom dva entiteta.
Republika Srpska danas je sa svojim rukovodstvom stabilna tvorevina sa perspektivom daljeg jačanja njene autonomije. Nezavisna Republika Srpska nije više tako nezamisliva opcija kao prethodnih godina. Sa voljom velike većine svojih građana i određenom međunarodnom podrškom može da postavi kao legitiman zahtev svoju želju za nezavisnošću. Iako međunarodna zajednica, pre svega Vašington i Brisel, ne podržava ovakve ciljeve političara iz Banja Luke, to ne znači da vremenom neće promeniti svoje mišljenje kada se uvere da nijedno održivo rešenje više ne postoji.
Pogrešno je održavati ono što ne može uspešno da koegzistira. Logična je pretpostavka da bi dva sadašnja entiteta BiH mnogo uspešnije funkcionisali kao samostalne tvorevine u labavoj konfederaciji pošto bi onda ekonomija i društveni razvoj preovladali kao glavne teme, a ne nemoguće političke konstrukcije.
Jednostavno, preglomazna politička garnitura i prevelika birokratija ne mogu da postoje u jednoj od najsiromašnijih država Evrope. Mnogo će lakše BiH da funkcioniše kad bude i ako bude članica EU, ali to je daleka budućnost. Teško je predvideti kojim će se pravcem BiH kretati imajući u vidu da rukovodstvo RS sve više dovodi u pitanje evropske integracije.
Ono što je neophodno jeste da dođe do bar minimalnog konsenzusa između političkih elita u BiH i tu bi možda Srbija mogla da ima veliku ulogu, jer je upravo zvanični Beograd intezivirao i poboljšao odnose u poslednje vreme i sa Sarajevom i Banja Lukom, a Beograd je takođe i garant Dejtonskog mirovnog sporazuma.
Vreme će pokazati u kojem će se pravcu BiH kretati u budućnosti i kako će izgledati, ali je jedno sigurno: nijedno nametnuto rešenje sa strane neće doneti boljitak, već rešenje mora da dođe iz dogovora unutar Bosne i Hercegovine koje će građani prihvatiti i koje će uvažiti interese sva tri konstitutivna naroda.
Foto: U.S. Air Force/Staff Sgt. Brian Schlumbohm
