Tajland se od kraja februara 2020. godine suočava sa protestima desetine hiljada demonstranata za ograničavanje moći monarhije i njenu reformu, novi ustav, raspuštanje parlamenta i raspisivanje novih izbora. Ovi protesti počeli su u periodu globalne pandemije virusa COVID-19 kao rezultat dugotrajne političke krize, tradicije mešanja vojske u politiku, autoritarne političke kulture i nametnutih tabua o kraljevskoj porodici.
Ova država, smeštena na poluostrvu Indokina u jugoistočnoj Aziji, uspela je da očuva nezavisnost u doba kolonijalnih osvajanja evropskih sila u 19. veku, opstajući kao apsolutistička kraljevina od 13. veka i odvajanja od Kmerskog carstva. Godine 1932. tadašnji Sijam biva proglašen za ustavnu monarhiju i 1938. godine menja naziv u Tajland, što u prevodu na srpski jezik znači „zemlja slobodnih”.
Društveni i politički milje savremenog Tajlanda ne opravdava epitet „zemlje slobodnih ljudi”. Posmatrano od 2000. godine do danas, Tajland se pre može označiti kao država nepostojeće transparentnosti na političkoj sceni, bekstava političara iz zemlje, vojnih udara, ali i značajnog protestnog naboja građana. Političku scenu Tajlanda u 21. veku obeležili su članovi porodice Šinavatra. Najpre je Taksin Šinavatra, milioner iz sektora telekomunikacija i osnivač političke partije Taj Rak Taj, postao premijer 2001. godine. U periodu njegove vladavine Tajland se uspešno oporavljao od Azijske krize iz 1997. godine, ali mu se vladavina neslavno završila optužbama za korupciju i utaju poreza, pobunom muslimana na jugu zemlje i višenedeljnim protestima građana. Mandat mu je okončan vojnim pučem u Bangkoku 19. septembra 2006. godine, nakon čega je pobegao sa Tajlanda.[1]
Hunta će zatim ukinuti ustav i uvesti novi. Godine 2010. Tajland potresaju novi protesti opozicije predvođeni Taksinovom sestrom Jinglak Šinavatrom, koja 2011. godine odnosi pobedu na izborima i postaje prva premijerka Tajlanda. Kontinuitet vojnih pučeva u ovoj zemlji ne jenjava ni nakon njenog dolaska na vlast. Godine 2014. premijerka je svrgnuta u novom vojnom puču predvođenom aktuelnim premijerom i penzionisanim generalom Prajutom Čan-očeom, posle čega je osuđena za zloupotrebu položaja na pet godina zatvora.[2] Nakon bekstva sa Tajlanda počela je da živi u Velikoj Britaniji.
Tajland je danas monarhija sa kraljem Mahom Vačiralongkornom kao šefom države i premijerom Prajutom Čan-očeom kao šefom vlade. Kratak osvrt na nedavna dešavanja na Tajlandu ukazuje na izostanak demokratske i civilne kontrole nad vojskom, dinamiku nemira i kratke periode između dolaska političara na vlast putem izbora i njihovog vojnog svrgavanja. Pobrojane karakteristike jasan su pokazatelj krhkosti tajlandske demokratije i njenog problematičnog funkcionisanja, čak i na proceduralnom nivou, odnosno kroz izborni proces.
Uzevši u obzir navedeno, čini se da protesti na Tajlandu iz 2020. godine ne odstupaju od ustaljene dinamike zbivanja u ovoj zemlji. Prvi talas protesta izbio je u akademskim krugovima krajem februara, a zaustavila ga je pandemija virusa COVID-19. Protesti su potom nastavljeni 18. jula, predvođeni Slobodnom omladinom (Free Youth). Njihov pozdrav je pokazivanje tri prsta, simbola koji proističe iz pop kulture i korišćen je u filmu režisera Garija Rosa Igre gladi iz 2012. godine. U filmu Igre gladi stanovnici države Panama uzrasta između 12 i 18 godina primorani su da se bore do smrti jedni protiv drugih da bi zabavili političku elitu u zemlji. Ovaj gest u opštem smislu znači pozdrav onome koga volimo i sa kim se opraštamo, ali u filmu on prerasta u izraz bunta i ustanka protiv nadređenih i privilegovanih.[3]
Tri prsta u tajlandskom kontekstu usmerena su ka premijeru Prajutu Čan-očeu i zahtevu da da ostavku, uz smenu čitave vlade. Monarh je takođe meta, uz zahteve za reformu monarhije, donošenje novog ustava i ukidanje starog iz 2017. godine, kao i za bolje uslove za slobodnije izražavanje kritičkih pogleda građana. U pogledu reforme monarhije građani traže veći uvid u javne finansije, ograničavanje koncentracije moći u rukama kralja, veću slobodu govora, kao i ukidanje strogog kažnjavanja kritikovanja kralja i njegove porodice. Važan deo tajlandske tradicije je promovisanje kraljevskog kulta ličnosti, što se manifestuje u njegovom prisustvu u medijima, posterima sa njegovim likom na prometnim mestima u gradu, malim oltarima sa licima kralja i njegove porodice na ulicama, namenjenim za prinošenje cveća.[4]
Ovakva slika forsiranja veberovske tradicionalne vlasti od strane političke elite na Tajlandu, jedne od najrazvijenijih ekonomija jugoistočne Azije i proklamovane monarhije, ograničene ustavom i zakonima, značajan je oponent reformskim i demokratskim nazorima kojima tajlandski demonstranti teže. Tajlandski protesti nastavljeni su i u oktobru, i u novembru, sa određenim novim zahtevima. Pored ostavke premijera, građani se bune protiv potencijalnog ponovnog preuzimanja vlasti od strane bilo kakvog generala, kao što se u dosadašnjem iskustvu Tajlanda kao ustavne monarhije dešavalo čak 13 puta.[5] Demonstranti negiraju moć kralja da da zeleno svetlo bilo kakvom puču i ponovnom vojnom osvajanju civilne vlasti u zemlji.
Važnu dimenziju ovih protesta čini njihova digitalizacija. Kao važne platforme za organizaciju i koordinaciju protesta pokazali su se Fejsbuk i Tviter. Fejsbuk grupu Rojalistička pijaca u aprilu je pokrenuo tajlandski politikolog Pavin Čačavalpongpun, gde se na satiričan način postavljaju fiktivni oglasi za prodaju stvari kraljevske porodice. Na protestima se mogu videti baneri sa natpisima Rojalistička pijaca.[6] Na ovaj način, grupa svoje delovanje iz virtuelne sfere seli na ulice Bangkoka, i vrlo brzo dobila je više od milion članova. Koliki je značaj društvenih mreža pokazuje činjenica da su tajlandske vlasti tražile od Fejsbuka da blokira ovu grupu i povinuje se lokalnim zakonima, što je Fejsbuk kompanija i učinila. Fejsbuk je bio uslovljen novčanom kaznom od 6.367 dolara i još 159 dolara dnevno do ispunjenja zahteva.[7]
Pored toga, za širenje protestne energije i rasplamsavanje protesta ključno je kačenje selfija i videa na internetu. Vlada je čak uvela kaznu od dve godine zatvora za ovakvu vrstu delovanja. Ni odgovor pristalica kralja nije izostao. Oponent Rojalističke pijace je grupa Skupljači smeća. Smeće su u datom slučaju protivnici režima i otpadnici od tajlandskih tradicionalnih vrednosti. Ova grupa, međutim, ima znatno manje članova – oko 300.000.[8] Treba uzeti u obzir da se mlađe kategorije stanovništva bolje snalaze na društvenim mrežama, a upravo su studenti i tajlandski intelektualci glavni pokretači protesta. U tom pogledu, Tajland ne odstupa od sociološke prakse, prisutne i u drugim zemljama, da je upravo srednja klasa izvor ideja i energije za proteste.
U suočavanju sa demonstrantima vlasti koriste različite mere. U ovoj zemlji se vređanje i klevetanje monarhije svrstava u teška krivična dela i kažnjava sa petnaest godina zatvora. Ovo pravilo pokazalo se kao vrlo dobar povod za hapšenja ključnih vođa protesta. Takođe, policija je u suočavanju sa demonstrantima na ulicama Bangkoka koristila vodene topove. Treba još ukazati i da se kontekst pandemije COVID-19 koristi kao pogodan način da se protesti ograniče. Uredbom od 15. oktobra, pored zabrane okupljanja više od petoro ljudi, vlasti su uvele i zabranu objavljivanja vesti i informacija koje „mogu stvoriti strah“ ili „uticati na nacionalnu bezbednost“.[9] Ovo su nedvosmisleno vrlo široke formulacije pogodne za utilitarističku interpretaciju vlasti protiv demonstranata.
Ovaj kratak osvrt na istoriju Tajlanda kao ustavne monarhije i aktuelna dešavanja pokazuje nam da se istorija u ovoj zemlji kontinuirano ponavlja, bez nalaženja dugotrajnog i održivog rešenja. Strogo empirijski posmatrano, Tajland bi mogao doživeti novi vojni udar i tako ući u novu vojnu avanturu. Trenutna situacija, međutim, ukazuje da je vojska u velikoj meri izgubila kredibilitet usled omrznute vladavine premijera Prajuta Čan-očea, kao i da su konzervativne vrednosti u značajnoj krizi. Protestna energija i naboj takođe su na visokom nivou, ali su i stege vlasti jake.
Najverovatniji ishod biće raspisivanje novih izbora, koji u tajlandskom slučaju nisu garant za novu i drugačiju budućnost, uprkos potrebi za korenitim reformama sistema i društvenih vrednosti, obuzdavanjem vojske i kralja. Moglo bi se zaključiti da šanse za promenu trenutne situacije postoje, ali popravka sistemski klimave demokratije zahteva mukotrpan i dugačak put za građane Tajlanda.
Autorka: Kristina Nikolić, članica Centra za međunarodnu javnu politiku
________________________________________________________________________
Uputnice:
[1]Radio Slobodna Evropa. https://www.slobodnaevropa.org/a/29417607.html (Preuzeto 3. 12. 2020.)
[2]Al Jazeera Balkans, http://balkans.aljazeera.net/vijesti/premijerka-tajlanda-napustila-bangkok (Preuzeto 3. 12. 2020.)
[3]The Thaiger, https://thethaiger.com/hot-news/protests/the-3-finger-salute-why-did-it-become-the-symbol-for-thai-protesters-video (Preuzeto 3. 12. 2020.)
[4]RTS, https://www.rts.rs/page/stories/sr/story/10/svet/4092351/tajland-bankok-protesti-kralj-monarhija.html (Preuzeto 3. 12. 2020.)
[5]RTV, https://www.rtv.rs/sr_lat/svet/tajland-demonstranti-na-protestima-zahtevaju-smenu-premijera_1183122.html (Preuzeto 4. 12. 2020.)
[6]Dojče vele, https://www.dw.com/bs/digitalni-protesti-na-tajlandu/a-55322180 (Preuzeto 4. 12. 2020.)
[7]Danas, https://www.danas.rs/svet/blokirana-milionska-fejsbuk-grupa-na-tajlandu/ (Preuzeto 4. 12. 2020.)
[8]Dojče vele, https://www.dw.com/bs/digitalni-protesti-na-tajlandu/a-55322180 (Preuzeto 4. 12. 2020.)
[9]Al Jazeera Balkans, http://balkans.aljazeera.net/vijesti/tajland-zabranjuje-proteste-uhapseni-demonstranti (Preuzeto 7. 12. 2020.)
Naslovna fotografija: Jonas Gratzer/LightRocket via Getty Images
