Pre skoro dva meseca američka administracija na čelu sa predsednikom Džoom Bajdenom objavila je da će ispoštovati sporazum koji je potpisan sa talibanima i da će svoje snage povući sa teritorije Avganistana. Svetsku javnost je potom, kao grom iz vedra neba, iznenadila vest da su talibanski borci za veoma kratko vreme povratili kontrolu nad gotovo čitavom teritorijom Avganistana.
Cilj ovog teksta je da najpre pruži uporedni prikaz sovjetske i američke intervencije u Avganistanu i da identifikuje sa kojim problemima se suočava svako ko pokuša da se na direktan način uplete u politička zbivanja u ovoj zemlji, i da na taj način pruži odgovor na glavno pitanje – da li je povlačenje američkih trupa iz Avganistana označilo kraj unipolarnog sistema međunarodnih odnosa.
Srušeno poverenje u „Crvenu armiju“
Zašto je uopšte došlo do intervencije SSSR-a?
Avganistan je nakon povlačenja Britanske imperije sa indijskog potkontinenta nasledio granicu sa Pakistanom koja se naziva „Durandova linija“. Problem u vezi ove granice sastoji se u tome što je na taj način podeljeno paštunsko stanovništvo koje danas živi sa obe njene strane. Zbog toga se Pakistan tokom Hladnog rata oslanjao na pomoć zapadanih država, što je u takvom bipolarnom svetu Avganistan automatski guralo ka suprotnom polu, odnosno SSSR-u.
Sovjeti su pomagali Avganistan što kroz vojnu pomoć (procena je da je u periodu od 1955. do 1979. godine ta pomoć iznosila 1,25 milijardi dolara), što kroz ekonomsku pomoć (u istom periodu pomoć je iznosila 1,26 milijardi dolara). Nakon što je izveden državni udar u kome je monarhija zamenjena republičkim uređenjem (možda će zvučati čudno ali Avganistan je do 1973. imao kralja), tadašnji predsednik Avganistana nastavio je sa prolevičarskom politikom. Zbog toga je sve više jačala i uloga Narodne demokratske partije Avganistana (Komunistička partija Avganistana), te uskoro KPA u svom državnom udaru preuzima potupunu vlast u Avganistanu.
Unutar same KPA razvile su se dve frakcije. Jedna, koja je bila umerenija i koja je reforme želela da sprovede postepeno, poštujući islamsko učenje i avganistansku tradiciju, dok je druga frakcija želela da reforme sprovede u obliku „šok terapije“, koja je na kraju i pobedila u ovoj unutarstranačkoj borbi. Kako sprovedene reforme nisu bile u skladu sa lokalnom plemenskom tradicijom i islamskim učenjima, one su, umesto da ojačaju poverenje u KPA, samo dodatno urušile njen legitimitet i izazvale pobunu.
Prva pobuna protiv KPA dogodila se 15. marta 1979. u gradu Heratu. U ovoj pobuni jedan garnizon avganistanske armije pobio je sovjetske savetnike, što je podstaklo veliku pobunu u ovom gradu. Iako je pobuna ugušena, tadašnji lider Avganistana zamolio je SSSR za pomoć. Ipak, ni pojačano prisustvo sovjetskih vojnih savetnika nije dalo rezultate – pobune su izbijale jedna za drugom, a sovjetski savetnici ocenili su avganistansku vojsku kao nesposobnu za rešavanje situacije.
Sa druge strane, ni Sovjeti nisu bili entuzijastični po pitanju intervencije u Avganistanu na samom početku krize u ovoj državi. To govore i njeni potezi; isprva odbijanje da se bilo koje snage pošalju u pomoć, a zatim i povećanje broja vojnih savetnika i oružja. Ovakvo razmišljanje promenilo se krajem 1979. godine, a na to je uticala i namera SAD da ponovo instaliraju rakete srednjeg dometa u Evropi, kao i američki Senat koji je bio nevoljan da ratifikuje SALT II sporazum koji su potpisali Karter i Brežnjev juna 1979. godine.
U sovjetskom rukovodstvu preovladala je realistička perspektiva međunarodnih odnosa tipična za period Hladnog rata i „igra nultog zbira“ (apsolutni gubitak jedne strane je apsolutni dobitak druge strane), a i pitanje prestiža se takođe našlo na dnevnom redu. Krajem 1979. godine sovjetske trupe ušle su u Avganistan i intervencija je otpočela. Dakle, razlozi za intervenciju bili su: 1) prestiž koji je mogao da bude poljuljan ako bi se u Avganistanu dogodila kontrarevolucija; 2) strah da će SAD povratiti svoj uticaj u regionu nakon Islamske revolucije u Iranu (februar 1979).
Kakve su bile reakcije međunarodne zajednice?
Kao što verovatno možemo da pretpostavimo, niko nije podržao ovu intervenciju, osim država Varšavskog pakta. Tadašnji američki predsednik Džimi Karter ocenio je sovjetsku intervenciju kao „opasnost po svetski mir“, čak je i njegova poslednja spoljnopolitička odluka bila objava da će pokušaj svake sile da stekne uticaj na prostoru Persijskog zaliva SAD smatrati kao napad na njene vitalne nacionalne interese.
Islamske države takođe nisu bile preterano srećne zbog ove intervencije; mnoge od njih počele su da pružaju podršku, a pogotovo se ističe Saudijska Arabija koja je i finansijski pomagala mudžahedine. Sovjeti su, takođe, ovom intervencijom izgubili i moralni legitimitet kod država tzv. „trećeg sveta“, te im je postalo teže da se u njihovim očima predstave kao antiimperijalna sila.
Zašto je intervencija bila neuspešna i koje su njene posledice?
Kada bismo samo posmatrali brojeve i podatke koji su nam dostupni, mogli bismo da pomislimo da je nemoguće da su Sovjeti ovaj rat izgubili, ali istina se krije u detaljima. Prvi detalj jeste u tome što su sovjetske trupe bile nespremne za rat protiv kontrarevolucije, odnosno njihova oprema nije bila dovoljno prilagođena za borbu protiv gerilaca u planinskim predelima. Tenkovi su u ovakvim ratovima bili neupotrebljivi, isto kao i teška oklopna vozila.
Rat se morao voditi bez teške vojne opreme, a tada na videlo izlaze pojedinačne sposobnosti vojnika: preciznost, poznavanje terena… takvu borbu nije mogla da vodi velika armija koja je trenirana da se suprotstavi NATO ili kineskim trupama. U toku rata jeste promenjen način borbe: uvedene su manje jedinice, počeli su da se koriste vazdušni napadi, ali je ipak mali broj vojnika bio treniran da se uopšte bori na ovakav način.
Drugi detalj jeste samo ponašanje Sovjeta na osvojenim teritorijama. Kada vršite okupaciju neke teritorije nije bitno samo pobediti neprijatelja, već je bitno pridobiti i lokalno stanovništvo. Neprilagođenost sovjetskih trupa često je dovodila do nepotrebnih stradanja civila; umesto talibana, Sovjeti su odlučili da običan narod oteraju sa tih teritorija.
Ovakva taktika dovela je do masovnog raseljavanja domaćeg stanovništva koje je primano u izbegličke kampove u Pakistanu i Iranu, a koji su kasnije postali baza za regrutovanje novih mudžahedinskih boraca. Sa druge strane, takva taktika Sovjeta potkopala je i legitimitet KPA.
Dolaskom Gorbačova na vlast u Sovjetskom Savezu priznato je da se rat u Avganistanu ne može dobiti. Politika glasnosti otvorila je mogućnost kritike same intervencije, što joj je dodatno smanjilo popularnost. Politika perestrojke zahtevala je da se smanje izdaci za vojsku, te je intervencija postala skupa i u očima mnogih rukovodilaca nepotrebna. Premda nisu jedini, ovo su glavni razlozi za odluku Sovjeta da se povuku iz Avganistana.
Posredstvom Ujedinjenih nacija dogovoreno je povlačenje sovjetskih trupa iz Avganistana i 15. februara 1989. godine, prelaskom generala Borisa Gromova na teritoriju Sovjetskog Saveza, intervencija je i zvanično okončana.
Ostaje da vidimo kakve je posledice rat u Avganistanu imao po Sovjetski Savez i međunarodne odnose.
Pre svega, ovaj poraz imao je veliki psihološki efekat – rukovodstvo Sovjetskog Saveza doživelo je otrežnjenje shvativši da Crvena armija nije nepobediva i da je ona kao poslednji kohezivni faktor samog saveza nesposobna da taj savez održi u životu. Ubrzo nakon završetka rata osnovani su mnogi nacionalistički i verski pokreti koji su postavljali zahteve za osamostaljivanje samih članica saveza. Mnogi ruski nacionalisti dovode rat u Avganistanu u vezu sa raspadom SSSR-a, navodeći ga kao glavni razlog za sam raspad.
Povlačenje sovjetskih trupa iz Avganistana ostavilo je posledice i po same međunarodne odnose: nakon završetka Hladnog rata zapadne sile više nisu bile zainteresovane za političku situaciju u Avganistanu. To je omogućilo da se nakon pada KPA sa vlasti stvori vakuum moći koji su najbolje iskoristili talibani tako što su preuzeli potpunu vlast. Pobeda talibana u unutrašnjem sukobu postavila je Avganistan u nepovoljan položaj jer je postao centar za regrutovanje i obučavanje novih radikalnih islamista. Sve ovo će se kasnije obiti o glavu samim Sjedinjenim Državama i uvesti ih u najduži rat u njihovoj istoriji.
Kako talibani nisu uništeni?
Nakon povlačenja Sovjeta i pada tadašnjeg komunističkog rukovodstva sa vlasti, u zemlji je nastao vakuum moći. Kako je Avganistan bio devastiran zobg sovjetske intervencije, postignut je dogovor između najjačih frakcija. Predsednik Avganistana postao je Burhanudin Rabani, sa ograničenim mandatom do 1994. godine. Ipak, situacija se u Avganistanu nije smirila, Kabul je ostao pod kontrolom različitih frakcija mudžahedina koji su optuživali Rabanija za „monopolizaciju moći“. Sve ovo prerašće u avganistanski građanski rat (1992-1996).
U periodu od 1993. do 1994. godine, nekolicina studenata i profesora islamske filosofije osnovala je talibanski pokret. Osnova filosofije talibanskog pokreta oslanja se na ortodoksnu interpretaciju islama koja se naziva vahabizam. Vahabistička interpretacija vrlo je bliska konzervativnom mentalitetu Paštuna, koji sačinjavaju i najveći deo stanovništva Avganistana. Talibani su vladavinu Rabanija videli kao antipaštunsku i sklonu korupciji. Sve ovo dovelo je do toga da talibani imaju najveću popularnost od svih frakcija koje se bore za vlast, kao i konstantan priliv boraca što će biti od presudnog značaja za njihov dolazak i kasniji povratak na vlast.
Građanski rat u Avganistanu završio se ulaskom talibana u Kabul 27. septembra 1996. godine. Nakon dolaska na vlast talibani su uveli striktno poštovanje islamskih običaja. Takav način vlasti doveo je do toga da talibani rapidno izgube podršku i na unutrašnjem i na međunarodnom planu. Tadašnja administracija predsednika Klintona pokušala je da pregovorima ublaži ove političke odluke, ali pregovori nisu davali rezultate. Zbog toga su talibani izgubili priznanje legitimne vlasti u Avganistanu.
Ovakve odluke, naravno, nisu imale dovoljnu snagu da pokrenu intervenciju SAD. Ostaje pitanje da li bi uopšte došlo do intervencije u Avganistanu da se nije dogodio napad 11. septembra 2001. godine. Dakle, iako su talibanske vlasti kršile ljudska prava, bile jedan od najvećih proizvođača opijuma, pružale utočište najtraženijem teroristi, međunarodna zajednica ne bi preduzela ništa više od sankcija koje bi na duži rok iscrpele Avganistan i eventulano izazvale unutrašnju pobunu. Ipak, napad na zgrade Svetskog trgovinskog centra (tzv. „Kule bliznakinje“) umnogome je uticao na SAD da se što je pre moguće pozabave situacijom u Avganistanu, i da svoje greške s kraja dvadesetog veka isprave.
Napad na Kule bliznakinje a kasnije i odbijanje talibanskih vlasti da predaju Osamu bin Ladena Sjedinjenim Državama mogu se posmatrati kao autogolovi. Pre svega, napad je ponovo ujedinio SAD sa njenim zapadnim saveznicima i dao im legitiman razlog za aktivaciju člana 5. Severnoatlantskog saveza koji kaže da će se „napad na jednu članicu smatrati napadom na čitav savez“.
U tom pogledu, mnoge članice saveza pružile su bezbedonosne informacije, a pomogla je i rezolucija SB UN kojom su zamrznuta finansijska sredstva svim licima koja su osumnjičena za organizaciju napada. Napad je omogućio da se izvrši sekuritizacija javnog mnjenja SAD, koje je sada podržavalo intervenciju, ali i ujedinio demokrate i republikance, što se ogleda u odlukama Kongresa i Senata – recimo, doneta je zajednička rezolucija 23 koja je omogućila upotrebu vojnih snaga protiv odgovornih za napad.
Zatim je usledila diplomatska akcija SAD: državni sekretar Kolin Pauel posetio je Indiju i Pakistan kako bi pridobio njihovu podršku, a ministar odbrane Donald Ramsfeld posetio je Bliski istok. Sve je bilo spremno za borbu protiv Al kaide. Američke trupe počele su najpre sa bombardovanjem Kabula, a ubrzo nakon toga su i ušle u Avganistan. Al kaida je poražena, Osama bin Laden je kasnije ubijen, ali talibani nisu bili uništeni. Naprotiv, oni su se samo povukli, ali su, kasnije će se ispostaviti, ostali bitan faktor u unutrašnjim sukobima u zemlji.
Kako im je to pošlo zarukom? Danas možemo navesti mnogo razloga koji su za to odgovorni, ali su ipak najbitniji sledeći: 1) podrška najveće etničke grupacije, Paštuna; 2) podrška koja je došla spolja, odnosno od Pakistana; 3) nezainteresovanost SAD da model „liberalne izgradnje države“ prilagode specifičnostima Avganistana.
Počnimo od prvog razloga. Paštuni jesu najveća etnička grupacija u Avganistanu. Odatle su talibani mogli bez većih problema da regrutuju nove borce, baš kao što su i mudžahedini radili za vreme borbe protiv sovjetske intervencije. Iako nisu svi paštunski lideri bili na strani talibana, njihova lojalnost obezbeđivala se ili kroz zastrašivanje ili kroz religijski argument.
Postoje izveštaji da su noću talibanski borci posećivali ove plemenske starešine sa jednostavnim argumentom („sarađujte sa nama i sve je u redu, sarađujte sa okupatorima i bićete ubijeni“). Talibani su igrali na kartu da će se oni kad-tad vratiti na vlast. To njihovo ubeđenje proisticalo je iz liderstva mule Omara, koji je opisan kao klinički primer harizmatskog lidera Maksa Vebera.
Dakle, koristeći religiju i zastrašivanje, talibani su uspeli da svoju bazu održe i uvećaju. Iako su mnogi navodili da bi se eventulanim ubistvom mule Omara problem talibana rešio, veruje se da bi to samo još više motivisalo talibanske borce da se osvete i na kraju proteraju okupatore.
Drugi problem jeste podrška spolja, odnosno Pakistana. Kroz istoriju Avganistana uticaj susednih država je vidljiv. Počevši još iz antičkog doba, preko „velike igre“ Britanije i Rusije, pa sve do današnjeg dana, ovakav uticaj ne samo da se ne može osporiti već se mora posmatrati kao jedan od odlučujućih faktora na politički razvoj avganistanskog društva.
Zašto baš Pakistan? Pakistan i Indija, od kada postoje kao nezavisne države, imaju jedan manji sukob oko Kašmira. Zbog toga je za Pakistan vrlo bitno da kontroliše svoju severnu granicu sa Avganistanom. Pakistan veruje da bi taj cilj najbolje ostvario kroz kontrolu samog Avganistana. Zbog toga su još u vreme sovjetske intervencije prihvatali izbeglice, otvarali škole u kojima su podučavali mladiće islamu, a sve je to Pakistan radio i u toku američke intervencije. U Pakistanu je sazrela nova generacija boraca, njima je omogućeno da bez ikakvih problema prelaze granicu između ovih država.
Pakistanske obaveštajne službe jesu sarađivale sa SAD po pitanju neutralizacije boraca Al kaide, ali njihov tretman prema talibanima bio je blaži baš zbog te potrebe da kontrolišu političku situaciju u svom severnom susedu. Da li se može reći da je Pakistan namerno podrivao SAD? Neka čitaoci procene sami.
„Liberalna izgradnja mira“
Verovatno ste primetili da smo gore naveli tri ključna faktora neuspeha SAD u Avganistanu koji su omogućili povratak talibana na vlast, a da je pruženo objašnjenje za samo prva dva.
Zbog čega treći faktor iziskuje zasebno, opširnije razmatranje?
Jednostavno, model liberalne izgradnje mira dugo je bio dominantan model po kojem se međunarodna zajednica upravljala kako bi obezbedila mir u postkonfliktnim društvima. Uostalom, primere takve izgradnje mira imali smo i na samom Balkanu (na prostorima Bosne i Hercegovine ili Kosova i Metohije). Zbog toga će ceo jedan deo teksta biti posvećen ovom problemu. Dakle, cilj je da se objasni sam model, predstave kritike na njegov račun i na primeru Avganistana pokaže koliko takav model nije pogodan ne samo za Avganistan, već i za bilo koje postkonfliktno društvo. Tek kada se razume ideologija koja stoji iza ovog modela moći će da se odgovori na pitanje da li je zaista Avganistan označio kraj unipolarnog poretka u međunarodnim odnosima.
Teorija demokratskog mira smatra da će se mir na globalnom nivou uspostaviti onog trenutka kada sve države budu demokratski ustrojene. Ova teorija polazi od pretpostavke da su „liberalne“ države sklonije miru nego one „iliberalne“. Teoriju demokratskog mira možemo posmatrati kao način na koji SAD pokušavaju da svoju ideologiju rašire po celom svetu. Ovakva težnja nas, naravno, ne treba čuditi, kroz istoriju svaka velika sila koja je uspela da ostvari dominantnu poziciju u sistemu međunarodnih odnosa pokušala je da svet uredi po svojoj meri. Britanska imperija je samo jedan primer tih težnji kroz sistem ravnoteže snaga.
Liberalni model izgradnje države predstavlja praktičan pokušaj ostvarivanja teorije „demokratskog mira“ i primenjuje se, kao što je pomenuto, u postkonfliktnim društvima. Cilj je, naravno, izgraditi demokratsko društvo koje će imati snage da se održi kroz demokratske institucije i da postepeno gradi demokratski kapacitet. Kada se ovako postave stvari, neko bi mogao da pomisli – kako je ovo loše i kako je moguće da ovakav model nije dao rezultate? I, tu dolazimo do kritika modela liberalne izgradnje mira.
Prva kritika koja se upućuje na račun ovog modela jeste da se mir postiže nasilnim sredstvima. Ovo se vidi na samom primeru Avganistana: SAD i njihovi saveznici prvo su morali da vojno poraze talibane kako bi uopšte krenuli u proces izgradnje demokratskog društva, gde opet može da se postavi pitanje legitimiteta svih pokušaja zapadnih sveznika. Druga kritika koja se upućuje jeste etnocentrizam. Cilj ovog modela nije da se izgrade demokratske institucije koje će biti adaptirane za specifično društvo u kome se taj pokušaj dešava, već da se uspostave demokratske institucije koje nalikuju na one u tradicionalnim demokratijama.
Zbog toga se često ovaj model naziva i „IKEA model“ izgradnje mira, u kome imamo delove proizvoda sa slikom kako taj proizvod treba na kraju da izgleda, sa uputstvima kako ga sklopiti. U samom Avganistanu takav pokušaj je od samog početka bio osuđen na propast, jer u obzir nisu uzete tradicionalne podele između plemena i naroda koji žive na teritoriji ove države. Sve u svemu, pokušaj da se na ovakav način reši problem bio je osuđen na propast.
Pored neadekvatnog modela izgradnje mira, SAD su same najveći krivci za svoj neuspeh u Avganistanu. Sjedinjene Države, kao i snage za održanje mira UN, nisu se dovoljno potrudile da pomognu postkonfliktnu izgradnju Avganistana. Ovde se ne misli samo na političke institucije, već na infrastrukturu uopšte. Takođe, tu su i nedovoljna angažovanost oko kontrole granica sa Pakistanom, o kojoj je bilo reči, zatim premali broj osoblja u civilnim misijama, nikakav trud da se novooformljena vojska Avganistana motiviše za odbranu državnog sistema. Sve ovo je polako ali sigurno urušavalo ugled misija UN i SAD među stanovništvom Avganistana, bez čije podrške ovakvi pokušaji nisu mogli da prođu.
Na kraju, talibani su samo iskoristili nezadovoljstvo i pojačavali svoju propagandu protiv „okupatora“, a sve je rezultiralo brzim slomom nove avganistanske države čim su talibani pokrenuli prvu ozbiljniju ofanzivu.
Zaključak
Sjedinjene Američke Države su svojim „najdužim ratom u istoriji“ sebe upetljale u sličnu situaciju kao i SSSR. Očekivana je brza pobeda nad neprijateljem, koja je i ostvarena, ali kontrola teritorije nije bila moguća. U slučaju SSSR to je bilo zbog neadekvatnog pristupa samim operacijama, a u slučaju SAD to je bila nezainteresovanost za većim aganžmanom što u borbenom smislu, što u političko-civilnom smislu.
Kako je vreme prolazilo rat je za obe supersile u njihovim vremenima postajao sve skuplji, rezultati nisu opravdavali uložena sredstva, strpljenja je vremenom bilo sve manje, te je, naprosto, odlučeno da se snage povuku i da se Avganistan prepusti svojoj sudbini. Iako su SAD svoje povlačenje iz Avganistana bolje pripremile od SSSR, obučavajući novu vojsku Avganistana, nedostajalo je motivacije da se ona bori. U oba slučaja stvoren je vakuum moći koji su talibani iskoristili i preuzeli kompletnu vlast.
I, sada ostaje da se odgovori na pitanje s početka teksta.
Da bi neka država održala poziciju svetske sile, ona mora da ispunjava sledeće uslove: 1) mora da bude ekonomski najjača sila (Britanska imperija, SAD s početka 21. veka); 2) mora da vojno i tehnološki bude najnaprednija (britanska Kraljevska mornarica, SSSR i SAD za vreme Hladnog rata); 3) da pokazuje da je njeno ideološko ubeđenje najispravnije.
Sjedinjene Države danas više nisu ekonomski najjača sila zbog sve većeg ekonomskog uspona Kine u poslednjih desetak godina. Ostaje pitanje da li SAD danas možemo smatrati najjačim vojnim igračem na svetskoj sceni, a sada se, nakon povlačenja iz Avganistana, opet javlja već tradicionalni skepticizam prema SAD u svetu, pa čak i kod njenih saveznica (Francuska).
Povlačenje Amerike iz Avganistana, čini se, ponovo označava kraj jedne ere u istoriji međunarodnih odnosa, te nas uvodi u novi multipolarni ili duopolarni svet, sve u zavisnosti kako se odnos snaga bude uspostavio u budućnosti.
Autor: Lazar Radisavljević, član Centra za međunarodnu javnu politiku
Naslovna fotografija: John Moore/Getty Images
Više o sličnoj temi pročitajte ovde.
