Teritorija na koju sve okolne velike sile polažu pravo, osim naroda koji tu živi. Koridor između dva kontinenta, raskrsnica puteva između Evrope i Azije, kulturni, verski i etno-lingvistički koktel smešten na brdovitom prostoru previše skučenim za toliku količinu istorije. Područje čija je zemlja toliko natopljena krvlju da svaki njen pedalj predstavlja sveto mesto naroda koji tu obitava. Društvo ogrezlo u dubokim podelama, primitivizmu, međuverskoj i međunacionalnoj neuravnoteženosti, a u isto vreme i kulturno-istorijskom bogatstvu.
Na tom prostoru već nekoliko milenijuma prebiva jedan malobrojni narod koji, čuvajući predanje o slavnoj prošlosti i kratkotrajnom carstvu koje se prostiralo od mora do mora, kao i sećanje na heroje iz viševekovnih sukoba i borbe za egzistenciju, uspeva da očuva svoj nacionalni identitet uprkos viševekovnom turskom ropstvu. Ne, ne radi se o Balkanu, niti o srpskom narodu i njegovom carstvu – u pitanju su Kavkaz, Crno, Sredozemno i Kaspijsko more, jermenski narod i njegova antička država.
Vest o ratnom sukobu u ovoj regiji, a kasnije i primirju, preneli su gotovo svi domaći i svetski mediji, i time nas podsetili na stari jaz između Jermenije i Azerbejdžana. Međutim, ubrzo su je na naslovnim stranama zamenile vesti iz žute štampe i članci o dnevno-političkim dešavanjima iz naše zemlje i regiona. Informacija o prvim jermenskim ratnim žrtvama palim na braniku otadžbine štiteći svoj kućni prag, svoju veru, istoriju i svoj način života, među kojima veliku većinu čine osobe koje su tek zagazile u treću deceniju života te nisu ni osetile lepotu i radost življenja, probudila je u meni veliki osećaj unutrašnjeg nemira, ali i uvažavanja i saosećanja sa palim vršnjacima sa one strane Crnog mora. Sve me je to podstaklo da podrobnije istražim pozadinu ovog sukoba i istoriju samog jermenskog naroda.
Usled čega i u kom periodu je nastao konflikt oko sporne oblasti Nagorno-Karabah, zbog čega Jermenija drži pod okupacijom ovu oblast koja je formalno deo Azerbejdžana i zbog čega bi naše javno mnjenje trebalo da stane na stranu Jermena? Odgovor na ova i druga pitanja ne treba tražiti u geopolitici, iako ona igra veoma veliku ulogu, nego u burnoj prošlosti Kavkaskih planina i njihovog starosedelačkog stanovništva – Jermena.
Naime, pored religijske i duhovne povezanosti, naša dva naroda dele još nešto, možda i važnije od toga, a to je identična prošlost. Iako geografski veoma udaljeni jedni od drugih, mi delimo identičnu tragičnu ali i slavnu sudbinu, zahvaljujući istoriji koja se nije libila da se poigra sa našim narodima. Mitska svetovna i duhovna kolevka ovog, možemo slobodno reći biblijskog naroda leži u okolini planine Ararat, mesta gde je prvi put nakon 150 dana plovidbe Noje konačno osetio čvrsto tle pod svojim nogama i tu izrodio brojno potomstvo, među kojima je i praotac, prvi patrijarh i osnivač jermenske nacije. Podno te iste planine, Turci su u dvadesetom stoleću dali sve što je bilo u njihovoj moći da zatrpaju svaki mogući trag, zatruju i zaseku svaki koren i unište naizgled neizbrisiva materijalna svedočanstva koja ukazuju na višemilenijumsko prisustvo ovog hrišćanskog naroda na tim prostorima.
Sve do petog veka Jermeni nesumnjivo imaju veoma razvijen oblik državnosti kada njihove teritorije bivaju podeljene između Istočnog Rimskog carstva i Persije. U neprestanoj borbi za svoju nezavisnost između dve najmoćnije sile Bliskog istoka, Jermeni uspevaju da se izbore za, ako ne potpunu samoupravu, onda barem za određeni stepen autonomije u okviru Vizantije. Bez obzira na stranu vlast, jermenska zajednica prosperitetno nastavlja da napreduje i ubrzo se prilagođava novonastalim okolnostima, te će u budućim vekovima značajan broj pojedinaca napredovati gotovo u svim sferama vizantijskog društva i popeti se na veoma visoke lestvice na carigradskom dvoru, na šta ukazuje i činjenica da su mnogi vladari Romejskog carstva bili upravo jermenskog porekla te su uspeli da se izbore i za to da jermenski postane jedan od službenih jezika.
Slabljenjem Romeja unutrašnjim previranjima i usled upada Turaka Seldžuka u Malu Aziju, a u cilju borbe za opstanak, Jermeni osnivaju sopstvenu kraljevinu, takozvanu kraljevinu Kilikiju koja sve do kraja 14. veka predstavlja neosvojivi bastion hrišćanstva na Bliskom istoku. Jermeni su, nakon mongolskog prelaska na islam, izgubili svog najznačajnijeg saveznika u borbi protiv „nevernika“, nakon čega ubrzo padaju pod egipatske Mameluke. Jermenske zemlje su već do 16. veka u potpunosti pokorili Turci Osmanlije i time su svi maloazijski hrišćani postali građani drugog reda. Iako su pojedinci, među kojima najviše carigradski trgovci, uživali visok status i bili naročito cenjeni u turskom sultanatu, većina Jermena živela je u izolovanim seoskim zajednicama na istoku Male Azije, daleko od civilizacijskih dostignuća i na rubu siromaštva čija je egzistencija zavisila od volje okolnih muslimanskih plemena poput Kurda i drugih, koji se nisu libili pljački i bezrazložnih likvidacija.
„Ukoliko želimo da shvatimo šta je nekontrolisana turska vlast činila prema Jermenima i Grcima, mi moramo da se osvrnemo na prošlost. Istina je da nije bilo verskih progona, ali vladao je neizreciv prezir… Bili su im poput pasa i svinja; njihova hrišćanska priroda značila je i pljuvanje po njima, služili su kao tepisi za brisanje blata sa cipela samo ako bi se njihova senka izdigla iznad jednog pravog Turčina. Zamislite vekove ropstva, vekove uvreda i prezira, vekove u kojima ništa što je bilo jermensko, ni imanje, život, porodica, ništa nije bilo sveto i bezbedno, hirovito i ničim izazvano nasilje prema njima je bilo uobičajeno, a suprotstavljanje tom nasilju značilo je smrt!“.
Ovo su reči britanskog antropologa Vilijama Remzija koje verovatno najbolje dočaravaju kroz kakvu je torturu prolazilo hrišćansko stanovništvo Osmanskog carstva.
U takvoj atmosferi, oni uspevaju da očuvaju svoje kulturne i lingvističke osobenosti prvenstveno zahvaljujući veoma ranom institucionalizacijom hrišćanskog učenja kroz Jermensku apostolsku crkvu, jednu od najstarijih crkava koja u kontinuitetu opstaje sve do današnjeg dana. Time je utemeljen zajednički identitet svih Jermena i iz toga proizilazi njihovo kuriozno pismo, kultura i jezik. Najtragičniji period po ovaj bliskoistočni narod počinje, nama veoma dobro poznatom Nevesinjskom puškom i Velikom istočnom krizom, koja rezultira Berlinskim sporazumom 1878. i otvaranjem takozvanog „Jermenskog pitanja“.
Osokoljeni uspesima svoje braće u Hristu na Balkanu, Jermeni se sve više angažuju u političkom životu poljuljanog Osmanskog carstva. Masovne pobune, protesti i lokalni oružani okršaji, sultanu su samo poslužile kao povod za obračun sa hrišćanskom rajom, odnosno sa jermenskim stanovništvom kao glavnom okosnicom hrišćanstva u istočnom delu Turske. Nažalost, odgovor Istanbula je u potpunosti bio u duhu predstojećeg 20. veka i time nagoveštavao šta u budućnosti jermenski narod može da očekuje od Visoke porte. Političke vođe Jermena, kao i ostalih hrišćana, shvatajući okolnosti u kojima se nalaze, koriste političko-društveni razdor u Turskoj i vezuju se za reformističku i nacionalističku partiju Mladoturaka, kao jedinu u tom momentu realnu opciju, koja se zalaže za formiranje „panturcizma“ i umesto verske ističu državnu, osmansku koheziju.
Stajući na stranu Mladoturaka, koji će kasnije možda i najviše učestvovati u nadolazećim zločinima nad Jermenima, i kasnijim učešćem u njihovoj revoluciji 1909. godine, uspevaju još više da protiv sebe okrenu nacionalističke turske organizacije, kao i samo muslimansko sveštenstvo koje je svojom vatrenom ideologijom samo dolivalo ulje na vatru. Tenzije se ne smiruju već baš naprotiv, iz godine u godinu se samo sve više rasplamsavaju. Suočavajući se sa takvim unutrašnjim okolnostima, „bolesnik na Bosforu“ dočekuje Balkanske ratove.
Gubitkom gotovo celokupnog evropskog dela teritorije, osim Istanbula sa okolinom, ozlojeđene turske izbeglice sa Balkana masovno naseljavaju istok Male Azije i sa sobom donose animozitet, cinizam i prezir prema bilo čemu hrišćanskom, iz čega proizilaze još veće međuetničke tenzije i sukobi sa starosedeocima tih prostora. Početkom Velikog rata 1914. godine i u cilju borbe protiv Ruske imperije, osmanske vlasti pokušavaju da privole Jermene na svoju stranu. Međutim, kako je identična ponuda došla i od ruske strane, razjedinjeni jermenski politički lideri pokušavaju da sede na dve stolice i tako, bez obzira na ishod Prvog svetskog rata, izdejstvuju bolji položaj za svoje sunarodnike.
Presudni momenat je bio fatalan turski poraz u zimu 1914/15. u bici na Kavkaskim planinama, među Turcima poznatijoj kao „Sarakamiška tragedija“, gde su Rusi naneli neviđene gubitke daleko brojnijem neprijatelju. Da bi se opravdao razoran gubitak i skinula ljaga sa ugleda otomanske vojske, Istanbulu je bio potreban krivac. Vinovnika su pronašli ni manje ni više nego u jermenskom narodu i njihovoj navodnoj umešanosti u sabotiranju vojnih akcija u korist carske Rusije, kao i aktivnoj podršci u vidu ljudstva i logistike. Prva stvar koju je učinila Visoka porta jeste razoružavanje kako jermenskih vojnika u službi Osmanskog carstva, tako i samog civilnog stanovništva i etiketiranje Jermenske apostolske crkve kao klerikalističke organizacije koja sarađuje sa neprijateljem.
Turci ubrzano pripremaju dobro uvežbanu taktiku, sa kojom se naš narod upoznao stotinak godina ranije kroz događaj koji naša istorija pamti kao „seča knezova“. U veoma kratkom vremenskom periodu dolazi do hapšenja i ubijanja preko 2.000 pripadnika jermenske intelektualne elite kako bi „obezglavili“ jermenski narod. Ovaj događaj označava zvanični početak genocida. Deportovanje intekektualaca u logore se očito veoma svidelo turskom parlamentu te identično rešenje biva izglasano da se primeni na ostatak jermenskog stanovništva koje, navodno tako razoružano i „obezglavljeno“, uspeva da sprovede mnogobrojne zločine nad Turcima.
Stoga, njihov udeo u celokupnoj populaciji pojedinih oblasti, iz bezbednosnih razloga, ne sme da prelazi 10 procenata. Ozakonjavanje deportacije je bilo isto toliko komercijalnog koliko i religioznog karaktera. U ovakvoj politici – politici torture, proterivanja, zastrašivanja i etničkog čišćenja učestvuju i turski saveznici iz Nemačke, te pomno prate i beleže u slučaju da im zatreba u nekoj relativno skorijoj budućnosti.
Najveću muku turskim zapovednicima zadavala je velika brojnost jermenske populacije te bivaju primorani na najpraktičnije metode egzekucije. Nažalost, po svemu sudeći, turski zapovednici su mašte imali napretek, te su se veoma lako prilagodili nametnutim geografskim i drugim okolnostima. U primorskim regijama, prisilna „deportacija“ je vršena na mnogobrojne načine među kojima je najefektivniji bio jednostavna klasifikacija žrtava po polu i starosnoj dobi, nakon čega su muški deo populacije odvodili na „prinudan rad“, a potom i u smrt, bilo hladnim, bilo vatrenim oružjem, dok su žene i deca mahom ukrcavani na brodove kojima je trebalo da budu spašeni osmanske samovolje negde u egzilu, ne znajući da će svoj spas u stvari pronaći na pučini mora.
Za Jermene iz unutrašnjosti Anadolije sudbina je bila drugačija, ali podjednako surova i tragična. Usled nedostatka vodenih površina, regularna turska vojska, potpomognuta lokalnim muslimanskim stanovništvom, morala je da posegne za malo drugačijim metodama. Po zatvaranju ljudi u crkve, štale pa i sopstvene domove, zločinci bi palili te objekte kako bi se nevine žrtve ugušile, a potom bi vatra očistila teren za njima, ostavljajući samo dim, garež i pepeo. Deo jermenske populacije, pretežno žene i deca, ipak nije bio te „sreće“ da skonča u beskrajnoj plavoj grobnici daleko od obale ili u vatrenom grotlu sopstvenoga doma. Taj obespravljen, proterivan i zastrašivan narod je u kolonama napuštao svoja vekovna ognjišta i odlazio na duge, neizvesne i iscrpljujuće marševe. Uz nezamislive fizičke patnje, nedostatak vode i glad, a uz pratnju osmanskih vojnika, nedeljama su tumarali kroz pustinju do krajnjeg odredišta, neprestano trpeći torturu muslimanskih plemena koja su neumorno i naprečac izvirali iz nimalo gostoljubive pustinje.
Međutim, na kraju lutanja kroz pustinju nije ih čekala „obećana zemlja“ već koncentracioni logori nalik na one pred koje će, svega par decenija kasnije, i naši preci imati prilike da stanu. Majke razapete na krst, siročad, beživotna poluraspadnuta tela koja bi ubrzo pojela pustinjska prašina, scene silovanja i fizičke torture koje bi svakom normalnom ljudskom stvoru bile nezamislive, kao i majke koje prodaju/poklanjaju svoju iznemoglu decu u roblje trgovcima na koje naiđu znajući da je to verovatno jedini način da prežive a da im pesak sirijske pustinje ne zatre svaki trag postojanja – sve to su bili uobičajeni prizori i svakodnevica kroz koju je prolazio jermenski narod putujući sirijskom golgotom.
Desetkovan narod koji je smogao snage da stigne do mnogobrojnih logora, po dolasku je smeštan u ograđene, ali otvorene prostore gde su morali da se suoče sa surovim klimatskim uslovima koje vladaju u tim oblastima. Prvi put u istoriji, čovečanstvo se susreće sa logorima za decu. Na sadističke medicinske eksperimente, tretman i mnogobrojna sredstva primenjivana za mučenje i likvidaciju logoraša, osuđenih na pravdi Boga na osnovu etničke i verske pripadnosti, ne želim da trošim reči, niti baratam dovoljno pozamašnim vokabularom potrebnim za dočaravanje patnje kroz koje su ovi ljudi prolazili.
S obzirom na velika podudaranja ovog zločina sa Holokaustom, Jermeni su poneli nezvaničnu titulu „Jevreja Osmanskog carstva“, iako postoji jedna jasna distinkcija, a to je činjenica da je ovaj stari bliskoistočni narod u proteklom, dvadesetom veku politicki, fizički, pravni i kulturni genocid doživeo, praktično isto kao i pripadnici našeg naroda, ne na tuđim, već na sopstvenim etničkim prostorima.
Svirepim egzekucijama i proterivanjem neželjenih elemenata, u ovom slučaju Jermena, Turska je izdejstvovala etničku homogenost na zemlji koja je jednom narodu predstavljala dom, mesto rođenja, duhovnu kolevku, majčino krilo koje ga je podizalo milenijumima unazad, zemlju koja u sebi krije grobove predaka nagomilavane vekovima, a samo malim grebanjem ispod tog tla na površinu isplivava kamenje, kamenje napuštenih jermenskih svetinja koje predstavljaju neizbrisiv trag hrišćanske tradicije Male Azije. To sveto kamenje, obliveno znojem jermenskih graditelja u koje su generacije utkale svaki deo svoje duše da bi potomcima u amanet ostavile nasledstvo vredno veličine ovog naroda, ujedno predstavlja i temelje jermenske državnosti.
Temelji tih istih arhitektonskih poduhvata, koji su očarali oca naše crkve tokom njegovog putešestvija u Svetu zemlju i primorali ga da te iste neimare dovede u državu svog oca Stefana Nemanje da bi preneli svoja inženjerska rešenja našim precima, postali su mesto stradanja i krvopolića, a ta ista zemlja postala je simbol kako rođenja i krštenja, tako i golgote i raspeća jermenskog naroda. Rušeći sve materijalne civilizacijske tekovine Jermena, Osmanska imperija nastavila je dalje da sprovodi svoj plan za rešenje „Jermenskog pitanja“ kroz, našem narodu veoma poznat kulturni genocid, čiji se kraj ne nazire do današnjih dana.
Spaljivanje, skrnavljenje i ostali oblici vandalizma nad svim kulturno-istorijskim obeležjima koja predstavljaju neopisivo velika arhitektonska i umetnička remek-dela, a posebno nad crkvama i manastirima koji datiraju iz prvih vekova hrišćanstva, daleko pre samog pomena turskog imena, ostavljaju neizbrisivu mrlju u svetskoj istoriografiji i predstavljaju koban poraz čitavog ljudskog roda. Jednostavnim trzajima budaka, drvenim ralom i volovima uništavana su groblja, a prostim potezom pera ispisivani su novi toponimi, sve sa ciljem da se napišu nove stranice istorije i da se zaboravi na postojanje tamo nekog jermenskog naroda koga ionako više nema.
Na kraju, vođen čuvenom Staljinovom izjavom: „Smrt jednog čoveka je tragedija, smrt miliona je statistika“, kao i mišljenju da pogađanje brojkama samo doprinosi banalizaciji čitavog događaja, namerno izostavljam veoma nezahvalne podatke o brojevima nastradalih. Ostaje samo nada da će svaki zločin, pre ili kasnije, stati pred lice pravde i sud istorije, a da će njegove počinioce stići adekvatna kazna.
Zbog čega je toliko bilo važno upoznati se sa „Velikim zločinom“ kako ga nazivaju sami Jermeni, i kakva je njegova povezanost sa uveliko završenim sukobom u Nagorno-Karabahu? Naime, jedina zemlja koja pored Turske nije priznala genocid, već ga čak uporno poriče, jeste upravo Azerbejdžan, a Azeri kao turkijski i pretežno muslimanski narod takođe su aktivno učestvovali u istrebljivanju susednih Jermena.
„Stvarajući lažnu sliku o nesrećnom i siromašnom jermenskom narodu, oni su namerno falsifikovali događaje koji su se desili početkom veka, proglasivši tako žrtvama genocida one koji su počinili genocid….“, reči su bivšeg predsednika Azerbejdžana Hejdara Alijeva koje možda i najbolje dočaravaju kakva revizija istorije je posredi, kao i kakvo mišljenje je zastupljeno među Azerima. Glavnu ulogu u čitavom sukobu je odigrala upravo Rusija, kao naslednica Sovjetskog Saveza i tu uočavamo jednu veoma važnu karakteristiku svetskih sila.
Naime, nakon stvaranja SSSR-a, čitav Kavkaz prisvajaju Sovjeti, a Nagorno-Karabah i druge istorijske oblasti Jermena bivaju bezrazložno pripojene Azerbejdžanu, iako je gotovo celokupno stanovništvo pripadalo jermenskom nacionalnom korpusu. Kako je to bivalo i kod nas, zarad tobožnjeg „bratstva i jedinstva“, sve međuetničke nesuglasice i politička previranja, kao i želje samih građana na samoopredeljenje, bivaju zanemarena i skrajnuta. Upravo kroz takvu neprirodnu podelu teritorija i stvaranjem večitog konfilkta vidimo tipičan rukopis velikih sila, u ovom slučaju Moskve, a to je ona čuvena latinska izreka „Divide et impera“, odnosno „Zavadi pa vladaj“. Pomešana osećanja i jednih i drugih su slabljenjem SSSR-a sve više dolazila do izražaja da bi na kraju sve kulminiralo raspadom Sovjetskog Saveza i formiranjem nezavisnih država na Kavkazu.
Zaokupiranost Jermena u današnjoj Jermeniji obnavljanjem nezavisnosti koriste Azeri, sprovodeći etničko čišćenje svoje teritorije i stvaranjem sopstvene države. Skoro četvrt miliona jermenskih sunarodnika biva proterano ka novoosnovanoj Republici Jermeniji. Svi pripadnici ovog starog hrišćanskog naroda, poučeni iskustvima iz prošlosti, bili su spremni da polože sopstvene živote za odbranu onoga što veruju da im pripada. Tako je nastala Republika Arcah, odnosno Nagornokarabaška Republika, jermenska enklava unutar teritorije Azerbejdžana. Boreći se za svoju dedovinu, brojno nadjačani ali izrazito motivisani vojnici Jermenije su predstavljali nenadmašivog protivnika na bojnom polju, te se javila prilika da se Arcah i sama Jermenija teritorijalno povežu i stupe u direktnu fizičku kopnenu vezu, što je takođe dovelo do iseljavanja velikog broja muslimanskog življa iz okupiranih oblasti.
Nezavisnost nove države međunarodna zajednica nije priznala, te se sve pretvorilo u zamrznuti konflikt koji traje do današnjih dana. Ovogodišnji sukob u Nagorno-Karabahu je samo odraz geopolitičke borbe velikih sila, i to Rusije, Turske i Irana, dok je direktno mešanje Sjedinjenih Amerčkih Država izostalo, usled unutršanjih predizbornih tenzija u toj zemlji. Cilj ovakvog sukoba je destabilizacija ovog regiona i borba za premoć nad južnim Kavkazom kako bi se poremetila geostrateška uloga Rusije. Sve ovo može da se sagleda iz malo šireg spektra kao pokušaj obuzdavanja Rusije kroz ključanje postsovjetskog prostora.
Svedoci smo velikih pritisaka na proruske struje u svim bivšim sovjetskim državama. Za samo nekoliko meseci ozbiljno je uzdrmana stabilnost u više zemalja. Najpre su u Belorusiji osporeni rezultati predsedničkih izbora i pokrenut je veliki talas protesta na ulicama Minska, a Kirgiziju su zahvatili neredi i opšti haos posle izbora za parlament, čiji su rezultati kasnije osporeni i poništeni. Kirgizija je, zahvaljujući podršci koju joj je pružila Moskva, izbegla krvoproliće, a ozbiljniji sukobi su izbegnuti i u Moldaviji u kojoj je pobedu na predsedničkim izborima odnela prozapadno orijentisana kandidatkinja.
Takođe, ne treba izostaviti ni ulogu Turske u sukobu na Kavkazu. Cvetanjem i oživljavanjem neosmanlijskih ambicija, Erdogan pokušava da svoju državu pozicionira kao još veću regionalnu silu te dolazi do većeg broja preklapanja interesnih sfera sa Ruskom Federacijom, među kojima je i pitanje u vezi sa nepriznatom Republikom Arcah. Stanje na terenu, odnosno na bojnom polju je išlo u korist Moskve, te joj se otvorio prostor za politički manevar koji podrazumeva očuvanje dobrih odnosa sa Azerbejdžanom, kao važnim ekonomskim partnerom u tom regionu, a sa druge strane uspeli su sebe da predstave kao branitelje jermenskog naroda sprečavanjem potpunog kraha jermenske nepriznate republike i sprečavanjem još jednog u nizu etničkog čišćenja Jermena.
Uprkos svemu tome, nezadovoljstvo i strasti kod Jermena se ne smiruju, te je narod na ulicama Jerevana odlučio da iskaže svoje mišljenje kroz masovne proteste i upade u državne institucije. Narod Jermenije vojni poraz vidi i kao krah i izdaju sopstvenih nacionalnih ideja. Pitanje teritorije Nagorno-Karabaha nije toliko važno koliko težnja i želja da se ne ponove stvari iz prošlosti. Jermenska narav i turbulentna istorija ne dozvoljavaju ovom narodu da sedi skrštenih ruku. Oni ne žele da ih neko kostimira i pošalje na sahranu sopstvenih ideala, ne žele da budu svedoci zakucavanja poslednjeg eksera u kovčeg svog višemilenijumskog postojanja. Uprkos svojoj hrabrosti i vojničkoj tradiciji na frontu prevagu je odnela vojna tehnika.
Zahvaljujući razvoju Azerbejdžana u polju energetike, ova država je sebi omogućila veoma velik vojni budžet koji je poprilično zavidan za ostale zemlje tog regiona. Veliki tehnološki napredak nadomestio je manjak morala i junaštva azerskih snaga te su oni, uprkos veoma nezahvalnom terenu, uspeli da zauzmu veliki deo teritorije došavši pred kapije same prestonice Arcaha. Rusija je zatim odigrala ključnu ulogu u pravom momentu i time se otarasila pritiska svetske javnosti čije su oči tokom čitavog sukoba bile uprte upravo u nju.
Velike sile, članice NATO-a, svesne su da Kavkaz i dalje pripada interesnoj sferi Ruske Federacije, te se nisu direktno mešale u ovaj oružani sukob, ali su ga pomno pratile čekajući ishitreni potez i grešku ruske diplomatije. Jedan od razloga zbog kojeg ovog puta Zapad nije imao izričit i tradicionalni antiruski stav može biti i činjenica da vladaju veoma velike nesuglasice između pojedinih članica NATO-a i turskog predsednika Erdogana i njegove sve agresivnije politike.
Nakon zadovoljenja vojnog cilja Azerbejdžana, a sa željom da se postavi kao mirotvorac i spasilac karabaških Jermena, Moskva svojim posredstvom u sklapanju primirja ubira najveće plodove. Rusija je svesno naoružavajući i jednu i drugu stranu ostvarila veoma velik profit, a kao država naslednica Sovjetskog Saveza održala je svoj uticaj i učvrstila svoje prisustvo glumeći mirotvorca i policajca na, opet zaslugom SSSR-a, veoma nestabilnom postsovjetskom prosoru. Azerbejdžan je pored toga što je pokazao vojnu nadmoć, uspeo vojno da dobije ono što diplomatski nije mogao da stekne i većinu onoga što mu formalno pripada, dok Jermenija mora da se zadovolji činjenicom da, bez obzira na velike teritorijalne gubitke, jermenski narod nije proteran sa svog ognjišta i nije ostavljen na milost i nemilost neprijateljskim vojnicima i stranim plaćenicima. Posebno je zabrinjavajuća činjenica da je Turska finansirala i dovodila plaćenike i militantne grupe sa Bliskog istoka koje se neretko povezuju sa radikalnim islamizmom.
Proteklih nekoliko dana imali smo priliku da vidimo kolosalne scene razaranja i iživljavanja nad jermenskim sakralnim objektima koje neodoljivo podsećaju na slike Kosmeta iz perioda martovskog pogroma 2004. i divljanje arbanaških bandi po povlačenju ruskih mirovnjaka iz naše južne pokrajine. Ovakve scene iz Karabaha nam daju do znanja da tamo gde zagazi radikalno-islamistička čizma, nema budućnosti niti za hrišćanski rod, niti za njegove kulturno-istorijske tekovine. Sadašnje stanje predstavlja sve, samo ne dugoročno i održivo rešenje koje zadovoljava pre svega političke pretenzije samo jedne strane – Azerbejdžana.
Međutim, jermenski narod izgleda i dalje ne shvata, niti može da se pomiri sa činjenicom da, ukoliko bi nastavili oružani sukob u Karabahu protiv, kako brojno tako i tehnički nadmoćnijeg neprijatelja, njihove snage bile bi u potpunosti pregažene, a stanovništvo bi podelilo sudbinu krajiških Srba tokom sredine devedesetih godina prošlog veka. S obzirom na zadovoljavanje ambicija azerbejdžanske strane, glavnu prepreku u hlađenju usijanih glava predstavlja Jermenija koja se, po obnovi državnosti, pokušava maksimalno izboriti za pravo svog naroda i onemogući ponavljanje tragičnih događaja iz prošlosti.
Upravo ta mnogobrojna stradanja predstavljaju suštinu njihove borbe za slobodom i vezuju sadašnjost Jermenije sa njenom istorijom, a teritorije koje su danas u sastavu drugih država, poput Karabaha, Nahčivana i svete planine Ararat, predstavljaju personifikaciju istorijske sudbine Jermena i u potpunosti opravdavaju osećanja i potrebu jermenskog naroda da odbrani svoje postojanje i sopstveni način života.
Naslovna fotografija: AP Photo/Dmitri Lovetsky
Autor: Dušan Jovanović, član Centra iz ogranka u Novom Sadu
