Šezdesete godine dvadesetog veka ostavile su veliki trag na svetsku politiku, umetnost i kulturu. Bila je to decenija rata u Vijetnamu, kulture hipika i novih filozofskih refleksija. Dok je trajala borba između dva ideološka diva, neoliberalizma i komunizma, može se reći da su se mašta i intelekt Zapadne civilizacije ramplamsali i u njenom plamenu rođene su nove ideje. Međutim, nije ceo svet Zapad, pa tako nisu ni mir ni blagostanje bili dostupni svima. O događajima na periferiji političkog sveta malo se govori, priče su nedorečene, a milioni žrtava pali su u zaborav.
Dok je Zapad uživao u Bitlsima, u isto vreme, 1965. godine, Indoneziju je pogodio državni udar koji je poslužio kao povod za genocid nad više od milion komunista. Tada je vlast objavila rat „opasnoj“ ideologiji sa ciljem potpunog istrebljenja komunističke politike. Sve do 1966. paravojne jedinice su terorisale lokalno stanovništvo i činile sadističke zločine o kojima danas ima malo reči. Štaviše, o tim zločinima se toliko malo govori da su priču odlučili da iznesu sami zločinci. Ali ako mislite da će radnja filma Čin ubistva (The Act of Killing) biti smeštena u zatvoru, varate se. Naprotiv, ulicama Severne Sumatre pratićete dva najveća zločinca tog vremena, dva gangstera i „slobodna čoveka“, Anvara i Adija.
Čin ubistva je dokumentarni film britanskog reditelja Džošue Openhajmera, a tema je jedan od najvećih genocida nad komunistima. Međutim, Openhajmer se služio vrlo nekonvencionalnim snimateljskim metodama i učinio ovaj film jednim od najoriginalnijih dokumentaraca ikada snimljenih. Naime, kako je komunizam u Indoneziji brzo ugušen, tako su i počinitelji ubistava proglašeni nacionalnim herojima, a Openhajmer je želeo da dobije njihov intervju. Anvar i Adi, vođe paravojnih jedinica, prihvatili su da daju intervju, ali pod uslovom da produkcijska kuća pomogne njima da naprave svoj film o istorijskoj borbi protiv komunista. Stoga, Čin ubistva nije samo film o sukobu dve ideologije, nego i o onome što dolazi posle zločina, a na kraju tragikomično postaje i film o filmu.
O političkim sukobima i ratnim zločinima snimljeno je mnogo filmova – fikcijskih i dokumentarnih. Međutim, vrlo retko se desi da je priča ispričana iz ugla počinilaca zločina. Promena perspektive koju nam donosi Čin ubistva je ono što ovom filmu daje emocionalnu težinu i autentičnost. Cilj filma nije samo da prenese jedan istorijski događaj, nego i da pruži uvid u duševna stanja individua koje su proživele taj ideološki sukob.
U klasičnim analizama konflikta tražili bismo širu sliku tako što bismo sagledali pozadinu sukoba i definisali zaraćene strane. Pored toga, za analizu je ključno odrediti uzrok sukoba, a zatim i posledice konflikta. Tada se mere inflacije, proračunava industrijska šteta, broje žrtve i sve tako dok se život ne pretoči u brojke. Ovakva analiza ima smisla ako događaj posmatramo na krupnom planu, međutim u isto vreme imamo subjektivne aktere i svaki od njih konflikt doživljava na svoj način. Upravo u filmu Čin ubistva demonstriran je drugačiji tip analize konflikta koji lupu spušta na običnog čoveka i njegov mentalni sklop.
„Ratne zločine definišu pobednici, a ja sam pobednik“ (Adi)
Glavna radnja vezana je za snimanje istorijskog filma u kome su Anvar i Adi rekonstruisali počinjena ubistva. Međutim, da bismo razumeli suštinu dokumentarca neophodno je pažljivo pratiti razgovore između glavnih aktera, jer se u njima tek otkrivaju prave želje, motivacije i emocije. Reditelj se u razgovore nije uključivao nego je dopustio da se dijalozi spontano odvijaju kako bi se pokazao razvoj Anvarove i Adijeve svesti o delima koja su počinili. Na prvi pogled gledaocu će delovati kao da se ne kaju, ali tek kada uočimo sitne detalje u njihovim rečenicama, pogledima i govoru tela uočićemo brojne kontradikcije koje stoje iza njihovih govora.
Pitanje krivice je među osnovnim problemima kojima se Čin ubistva bavi. To pitanje odnosi se na današnji društveni i zakonski položaj Anvara i Adija, čija slava počiva na zločinu. Sa stanovišta prosečnog Evropljanina ili bilo kog poznavaoca Ženevske konvencije, ovakvo društveno stanje u Indoneziji čini se kao reprodukcija počinjenog sadizma. Zločin nije samo počinjen, nego se i slavi iz decenije u deceniju. Nasilje nije izvršeno samo na žrtvama, nego i njihovim potomcima koji krišom oplakuju izgubljene, u strahu da će biti uhapšeni. Međutim, iz ugla Anvara i Adija istina je drugačija jer oni veruju da su se borili za slobodu i da je takav ishod bio neophodan.
U razgovoru o ratnim zločinima, Adi je rekao kako ratne zločine definišu pobednici, a on je pobednik. Na taj način pokazao je svest o relativnosti istine i kako se njom lako manipuliše u zavisnosti od položaja pojedinca. U rukama onog koji ima kontrolu i vlast, u rukama pobednika je moć za proizvodnju istine. Fukoovski gledano, Anvarovo i Adijevo ponašanje i ideje u skladu su sa dominantnim političkim i moralnim diskursom koji je vladao indonežanskim društvom. Iza svakog diskursa stoje određeni odnosi moći koje kontroliše vladajuća klasa i svaka grupa koja ne prihvata taj diskurs ucenjena je sankcijama. Prema tome, da bismo razumeli nerazumljivo, moramo da shvatimo aktivnu ulogu društva u oblikovanju naših misli i dela.
Kada uzmemo u obzir socijalnu uslovljenost našeg ponašanja i činjenicu da društvene norme stvara određena grupa ljudi, shvatićemo da odnosi moći ne prožimaju samo politiku nego i druge aspekte našeg života. Prisećajući se propagandnog filma iz detinjstva, Anvar i Adi su pokazali kako je i naš svakodnevni život pod pritiskom ideologije. Naime, u Indoneziji su pre, ali i posle genocida generacije obavezno gledale film o „zločinima“ komunista. Taj film je tretiran kao istorijski, ali u stvarnosti je bio fikcija što su Anvar i Adi priznali.
Ipak, bez obzira na istorijsku neautentičnost radnje, vizuelni mediji su uspešno utisnuli anitkomunističku ideologiju u svest mladih Indonežana. Taj film je bio toliko uticajan da je podsticao Anvara da ubija. Kada mu je bilo teško da izvrši naređenje, on bi se prisetio sadističkih scena u kojima komunisti „krvoločno“ ubijaju i na taj način je opravdavao svoje delo. Anvar se borio za pravdu, a pravda je rođena u filmu.
„Znam da moje noćne more dolaze zbog onoga što sam učinio. Ubijao sam ljude koji nisu hteli da umru“ (Anvar)
Anvar i Adi stoje iza svojih dela i veruju u njihovu nužnost što nam pokazuje koliko je ljudska svest uslovljena društvom i kulturom. Međutim, iako naši „junaci“ možda nisu toga svesni, njihov neverbalni govor pokazuje drugačije. Anvara najviše muče snovi u kojima ga proganjaju demoni i duhovi žrtava. To pokazuje da bez obzira koliko čovek da je zaveden ideologijom, postoji deo našeg duha koji se gnuša na zločin i smrt. Anvar nije bio svestan, ali počinivši zločin nad drugim on je trajno osakatio sebe i to se danas ispoljava kroz psihosomatske simptome – noću more, danju mučnina i bol u stomaku.
Pjer Burdje je uočio da društvo i kultura nude čoveku objektvinu strukturu ideja i kategorija unutar kojih razmišljamo i delamo. Nazvao ih je habitusom, tj. setom trajnih dispozicija. Ovo je vrlo slično Fukoovom diskursu, ali Burdje je naglasio da postoji i subjektivni momenat prilikom usvajanja tih struktura. Svako od nas subjektivno doživljava društvene norme i neće ih svi prihvatiti na isti način. Prema tome, ni Anvar ni Adi nisu ideološki roboti, već živa bića koja su svako svoje delo emotivno proživela i moraju da se nose s tim.
Kako se Anvar i Adi nose sa svojim zločinima teško je reći jer i oni sami se bore s tim. Zapitali su se jesu li bili sadisti ili okrutni, postoji li razlika između to dvoje? Da li je okrutnost opravdani sadizam? Ili je sadizam okrutnost zabave radi? Anvar je rekao da je to samo igra reči, smrtnost je relativna. Ključno je izbeći krivicu.
„Šta je to praštanje? Nikada nije bilo zvaničnog izvinjenja“
Šta činiti posle konflikta? O sukobima se priča samo dok traju, sve dok jedna strana ne pobedi ili treća sila ne interveniše. Ali kada se „mir“ uspostavi tada je problem rešen, dok pod otirač ide sve ono što nije naoružano i ne razara. Anvar se više puta zapitao o budućnosti mlađih generacija jer je svestan da konflikt nije rešen obustavljanjem egzekucije. Oni koji su preživeli nisu oprostili, već samo ćute u strahu za svoj život.
I Anvar i Adi očekuju od države da se javno izvini što nam pokazuje kako se država objektivizuje i na nju se projektuju greh i zločin. Isto tako, kada pričamo ko je izvršio zločin nećemo reći Anvar i Adi, nego vladajuća ideologija. Mi se služimo metaforama kao nosiocima političkih činova, ali u praksi ideologiju sprovode pojedinci koji nakon konflikta nastavljaju svoje živote. Anvar je ubijao svoje komšije i za njihovu decu ubica nisu vlada i antikomunizam, nego Anvar. Prema tome, sukob je prekinut, ali njihovo društvo će decenijama ostati disfunkcionalno jer su osnovni društveni odnosi osakaćeni. Ako to nazivamo mirom, mir je onda vrlo sterilan analitički pojam.
„Tu je moje dostojanstvo uništeno“
Borba protiv komunizma bila je borba za „slobodnog čoveka“. Anvar za sebe i svoje saborce kaže da su „free men“, ali koliko su zaista slobodni stvar je naših interpretacija. Ipak, scena u kome Anvar glumi pogubljenog komunistu ključna je za Anvarovu spoznaju težine svojih zločina. Rekao je „Džošua, ja sam to osetio“. To nam pokazuje koliko je tragična sudbina čoveka koji se nađe u sudaru ideologija.
Mi možemo da kažemo i za Adija i Anvara da su sadisti i oličenje zla, ali to je samo još jedan odbrambeni mehanizam koji suštinski ne rešava problem. Ljudi su slovesna bića čije misli i emocije su u interakciji sa društvenim strukturama, te nisu mehanički izvršioci ideologije, kako se to ponekad čini. Iza Anvara i Adija posejana je smrt, ali zločin koji su počinili protiv čovečanstva počinili su i protiv sebe.
____________________________________________________________________
LITERATURA:
1. Erdei, Ildiko. 2008. Antropologija potrošnje. Beograd: XX vek.
2. Fuko, Mišel. 2007. Poredak diskursa. (Pristupno predavanje na Collège de France, 1970.). Beograd: Karpus.
Autorka: Milica Stjepanović, članica Centra za međunarodnu javnu politiku
Naslovna fotografija: imdb.com
