U narednom periodu, Centar za međunarodnu javnu politiku će kroz serijal tekstova predstaviti neke od najpoznatijih sukoba kroz analizu filmskih ostvarenja koja se njima, na posredan ili neposredan način, bave. Kroz naše politikološko-sociološke analize, moći ćete da se bliže upoznate sa samim uzrocima sukoba koji su potresali svet i Srbiju, ali i načinom na koji su oni prikazani na filmskom platnu. Prvi film kojim ćemo se u ovom serijalu baviti jeste kultno ostvarenje proslavljenog ruskog reditelja Nikite Mihalkova – „12“.
Film „12“ ruskog reditelja Nikite Mihalkova iz 2007. godine nastao je kao rimejk i svojevrsni omaž klasiku holivudske produkcije „Dvanaest gnevnih ljudi“, koji je 1957. godine režirao Sidni Limet.
Originalno izdanje donosi priču o dvanaest porotnika koji treba da donesu jednoglasnu odluku u sudskom sporu o tome da li je mladić hispanoameričkog porekla kriv za ubistvo svog oca. U Mihalkovljevoj verziji, osnovna radnja filma postavljena je u ruski kontekst i ovog puta porotnici ispituju krivicu mladog Čečena koji je navodno ubio svog očuha, inače ruskog oficira, koji ga je usvojio nakon što mu je stradala čitava porodica u ratnim sukobima u Čečeniji. Ovim postupkom film dobija znatno širu dimenziju, gde prostrana, ali oronula fiskulturna sala prikazuje Rusiju, a dvanaest ljudi, različitog porekla, profesije i imovinskog stanja, ali i sa različitim uverenjima i stepenom tolerancije, predstavljaju svu šarenolikost ruskog društva.
U filmu su obrađene brojne teme koje mogu biti razmatrane i analizirane sa sociološko-politikološkog aspekta, poput odnosa ruske i zapadne civilizacije, hrabrosti pojedinca da se suprotstavi mišljenju većine, stava i osećanja koji prosečan Rus gaji prema pripadnicama drugih nacija i veroispovesti, sovjetskog nasleđa, korupcije i kriminala u državi, poimanja prirode zakona i dr. Međutim, za ovaj rad, najznačajnija tačka na koju se film odnosi je rusko-čečenski rat.
Istorija rusko-čečenskog sukoba je duga i seže još u doba carske Rusije kada je ova nastojala da proširi svoju moć i zagospodari Kavkazom, sa čime je nastavljeno i u Sovjetskom Savezu i u Ruskoj Federaciji. Dakle, akteri sukoba su ruska centralna vlast, ustoličena prvobitno u Petrogradu, potom u Moskvi – na jednoj, i Čečeni – na drugoj strani. Čečeni su plemenski narod koji živi na severu Kavkaza; u XVI veku su primili sunitski islam, prilagodivši ga svojim strogim pravilima hijerarhijskog plemenskog ustrojstva, čime počinje kristalizacija čečenskog etnosa. Često okarakterisani kao ratoboran narod, spreman da oružjem brani svoj identitet, kulturu i način življenja, Čečeni danas nose nadimak „Spartanci 21. veka“.
U meri u kojoj se može govoriti o karakteristikama jednog naroda, a da se ne pređe granica stereotipa i generalizacije, zanimljivo je videti kako ih je Aleksandar Solženjicin opisao u svom romanu Gulag u poglavlju o držanju logoraša: „ …ali bila je jedna nacija koja se uopšte nije dala psihologiji pokornosti – ne pojedinci, ne pobunjenici, nego cela nacija. To su Čečeni…“. Na osnovu svega navedenog, možemo zaključiti da je suštinska osa sukoba u ovom slučaju identitetska.
Iz otpora prema pokoravanju nametnutoj vlasti, javlja se želja za životom u sopstvenoj političkoj zajednici, što nas dovodi do glavne ose sukoba koja proizilazi iz identitetske, a to je secesionizam. Različite ruske vlade, od carske, preko sovjetske do današnje, svesne činjenice da su Čečeni snažan protivnik koji istrajava u borbi za sopstvenu autentičnost, vodile su kombinovanu politiku davanja autonomije i povlastica na jednoj, i primene represivnih mera na drugoj strani, a sve u cilju opstanka ovog izrazito strateški važnog područja u okviru Rusije.
Konačno, kada se ukazao povoljan istorijski trenutak, prativši druge autonomne republike, Čečeni su 1991. godine proglasili nezavisnost, ne samo od SSSR-a, već i od Ruske Federacije. Godine 1994. dolazi do Prvog čečenskog rata, kada Rusija vojno interveniše kako bi sprečila separatističke namere čečenskih pobunjenika. Usled brojnih faktora, između ostalog i loše koordinacije i slabe obaveštenosti ruskih vojnika na terenu, Federacija doživljava veliki poraz. Sporazumom iz 1996. Čečenija dobija široku autonomiju i ekonomsku samostalnost, čime de fakto postaje nezavisna.
Ovo rešenje je bilo kratkog daha; Rusija se ubrzo konsoliduje i vraća kao vojna sila. Sukobi su obnovljeni 1998. godine, čime je prekršen Ugovor iz 1996. o prekidu vatre u narednih pet godina. Rusija je, uz nanošenje ogromnih materijalnih i ljudskih žrtava i izazivanje humanitarne katastrofe, do kraja 2000. godine povratila kontrolu nad Čečenijom i osigurala svoje mesto na Kavkazu.
Bitno je istaći i druge vidove delovanja čečenskih separatista u ovom periodu što ovom dovoljno surovom ratu daje još jednu osu – terorizam. Naime, nakon vojnog sloma, Čečeni, kao novi instrument borbe, primenjuju terorističke napade, otmice javnih ličnosti i talačke krize širom Ruske Federacije. Neki od primera su otmica i ubistvo četvorice predstavnika britanskog Grendžer telekoma, a preko 1.300 Rusa, Dagestanaca i Inguša je bilo kidnapovano, ubijeno ili mučeno u Čečeniji. Najveći masovni napadi su: postavljanje bombe u moskovskom metrou, talačka kriza u moskovskom pozorištu „Dubrovka“ sa 130 poginulih i zauzimanje škole u Beslanu u Severnoj Osetiji 2004. godine, kada je masakrirano 334 civila, od čega 184 učenika.
Naposletku, može se reći da su odnos centar-periferija i ekonomska dimenzija sukoba od velikog značaja za razumevanje čečenskog secesionizma. Kontinuirano nezadovoljstvo Čečena zbog činjenice da žive u regionu bogatom energentima koje centar eksploatiše i crpi ogroman novac, a ne ulaže dovoljno u infrastrukturu i privredni razvoj regije, kao i slabo predstavljeni interesi pokrajine na federalnom nivou kulminirali su željom za otcepljenjem.
Analiza filma
Film „12“ žanrovski ne spada u kategoriju ratnih filmova, te je njegova refleksija na sukob u Čečeniji druge prirode. Dvanaestorica porotnika, nakon trodnevnog saslušanja dokaza, odlazi u fiskulturnu salu susedne škole, koja privremeno služi kao porotnička prostorija, da donese konačnu odluku o krivici čečenskog mladića. Posebnu teškoću donosi pravilo da odluka mora biti doneta saglasnošću svakog od članova porote. Iako je u početku delovalo da je sve već jasno i odlučeno, te da će ovo biti rutinsko glasanje, protivljenjem jednog od članova žirija započinje rasprava koja na kraju rezultuje potpunim obrtom – oslobađajućom presudom.
Dvanaestorica porotnika dolaze iz razlčitih miljea: taksista koji je rođeni Moskovljanin, Jevrejin čiji su roditelji preživeli Holokaust i proterivanje u Sibir, TV scenarista koji se školovao na Harvardu, naučnik koji se izlečio od alkoholizma, upravnik groblja, hirurg sa Kavkaza, komičar, umetnik, predstavnik „demokratskih snaga“, radnik iz provincije, advokat. Oni su presek ruskog društva, njegova slika u malom.
Iako je tokom čitavog filma njihova preokupacija pitanje da li je Čečen ubio očuha, rat u Čečeniji nije glavna tema filma, već je to kritika ruskog društva u celini. Čečenski momenat, kao vrlo delikatna i osetljiva tema za rusku javnost, ovde je instrumentalizovan i u funkciji je da sve ideje, mišljenja i osećanja ruskog društva predstavi što slikovitije i izraženije. No, bez obzira na sve film ipak pruža dovoljno materijala da se o njemu razmišlja kroz perspektivu rusko-čečenskih odnosa.
Prvi i najupečatljiviji utisak je oštro razlikovanje između „nas“ i „njih“ gde su drugi ne samo Čečeni, već i Jevreji i drugi narodi sa Kavkaza. Energičan i glasan, moskovski taksista sa izrazitim nacionalnim i antičečenskim stavom dobija veliki prostor. Štaviše, može se reći da dominira tokom čitavog filma. Surovo osuđuje čečenskog mladića i njegovu nezahvalnost prema ruskom oficiru koji ga je usvojio i brinuo se o njemu nakon što je ostao bez porodice, ističući da je nepoštovanje autoriteta i bahatost nepromenjiva karakteristika čečenskog naroda.
Primetna je nacionalistička retorika kroz bojazan kako Rusi (dominantna nacija) postaju ugroženi u svom glavnom gradu i manjina u svojoj državi, kako im „došljaci“ nameću svoju „primitivnu i varvarsku“ kulturu i običaje, što sve predstavlja opasnost za opstanak ruskog identiteta. Ipak, promena njegovog stava, na šta se čekalo do kraja filma, šalje poruku da se dijalogom, argumentovanom raspravom i snagom dokaza mogu osvestiti i prizemljiti i najostrašćeniji.
Nasuprot ovome, sekvence filma u kojima dečak sa borcima igra čečenski narodni ples, kao i ples u sali kada se hirurg sa Kavkaza podseća svog detinjstva i izvodi svoju nacionalnu igru uz prikazivanje fascinantne veštine baratanja nožem, a sve to propraćeno živahnom muzikom i vedrim licima učesnika, daje jedan novi, sasvim drugačiji pogled na kulturu naroda koji živi na tom podneblju. Ove scene, pritom potpuno neočekivane i u suprotnosti sa redovnim tokom filma u kojem dominiraju rasprava, monolozi i teška napeta atmosfera, su retki momenti koji odišu radošću, pozitivnom energijom i vedrinom. Tako je reditelj na jedan suptilan način odgovorio gorenavedenoj, dominantnijoj, antičečenskoj struji.
Film se najeksplicitnije dotiče rata u Čečeniji kroz odsečke mladićevog sećanja na dan kada mu je ubijena porodica. Ovakve scene se pojavljuju tokom čitavog filma naizmenično sa raspravama porotnika i slikaju predeo visokih planina i netaknute prirode što postepeno, kako se film razvija, prelazi u slike bombardovanog i ratom razorenog grada, sa urušenim zgradama i mrtvima na ulicama. Posebno su uznemirujuće i vrlo upečatljive scene rafalne paljbe između dve zgrade, scene vojnika na tenku i prostorija gde sedi uplašen dečak, okružen poginulim borcima i mrtvom porodicom.
Iako su ovakve scene tipične za ratne filmove, ratna dejstva su ovde veoma realistično prikazana, te ostavljaju snažan utisak na gledaoca. Tokom filma, likovi nijednom nisu razgovarali o samom ratu i vojnoj intervenciji, te ne možemo sa sigurnošću tvrditi kakav je stav reditelja. Ipak, uzimajući u obzir da je ovo ruski film koji na ovako dramatičan način prikazuje tragediju i stradanja čečenskog naroda, zaključak je da je reditelj nastojao da bude objektivan i da film nosi antiratnu poruku.
Autor: Katarina Steljić, članica Centra za međunarodnu javnu politiku
Naslovna fotografija: Milena Botova
