Za posmatrače iz Srbije stvaranje nemačkih koalicija može da izgleda kao iznenađujuće komplikovan proces. Da bi se došlo do parlamentarne većine, često su potrebni iscrpljujući pregovori, posle kojih se koalicioni sporazum šalje bazama stranaka-potpisnica na izjašnjavanje. Sami lideri često na kocku stavljaju sav politički kapital kojim raspolažu, zbog čega ne treba da čudi što se koalicioni sporazumi pretvaraju u tekstove koji imaju preko stotinu strana gusto kucanog teksta.
Parlamentarna većina koja je u nastajanju nije nikakva novost, ali se za nju nikako ne može reći da su je njene članice želele. Socijaldemokratska partija Nemačke (SPD) krenula je u kampanju euforično, uz nepodeljenu podršku novom lideru, nekadašnjem predsedniku Evropskog parlamenta, Martinu Šulcu. Nakon njegovog izbora, učinilo se da SPD zaista ima šanse da ponovo osvoji mesto kancelara. Instituti za istraživanje javnog mnjenja su se bacili na posao i sproveli ankete sa pitanjem: „Da možete direktno da glasate za sledećeg kancelara Savezne Republike Nemačke, za koga biste glasali?“. Prvi put, posle deset godina, dr Angela Merkel nije bila najčešći odgovor. Tada je većina odgovorila da bi na tom mestu radije videla Martina Šulca.
Da bi Šulc postao kancelar, unutar SPD nametnula su se dva uslova. Stranačka baza bila je kivna na to što su godine koalicije sa dve stranke desnog centra – Hrišćansko-demokratskom unijom (CDU) Angele Merkel i bavarskom Hrišćansko-socijalnom unijom (CSU) Horsta Zehofera preskupo plaćene. U zahtevima za „levom koalicijom“, umesto „velikom koalicijom“ u centru, naročito su se isticali najmlađi članovi SPD. Drugi uslov činio se daleko manjim izazovom – SPD je sa Martinom Šulcem za kormilom morala da bude stranka koja bi unutar buduće koalicije iza sebe imala najvišemandata. A ankete su govorile, činilo se tada, da se uz malo dobre kampanje može dogoditi da „leva koalicija“ pošalje stranke desnog centra u dugotrajnu opoziciju.
Retko se u Nemačkoj događa da kancelar provede samo jedan mandat na toj poziciji. SPD, Zeleni/Savez 90 i Levica (stranka nastala ujedinjenjem bivših komunista i radikalnih levičara) već su testirali ovu koaliciju u saveznoj pokrajini Tiringija. Savez Crvenih, Crvenijih i Zelenih vodi doduše lokalni šef Levice Bodo Ramelov – kao prvi član stranke bivših komunista na poziciji pokrajinskog premijera posle 1989.
Jedan srpski političar davno je rekao da su izbori – presuda. Birači su u odnosu na ambicije SPD bili jako surove sudije. U izbornoj noći prvo su nestale čak i matematičke šanse da do „leve koalicije“ dođe. SPD je osvojila daleko manje nego što se nadala i Martin Šulc je u izbornoj noći najavio opoziciju. Osmeh na čuvenom „pokeraškom licu“ Angele Merkel pojavio se u trenutku kada su u studiju u kome su lideri komentarisali svoje izborne rezultate Liberali i Zeleni krenuli da se bave kalkulacijama o mogućoj koaliciji sa hrišćanskim demokratama. No, najviše se slavilo u prostorijama Alternative za Nemačku (AfD), stranke koja je prvi put ušla u Bundestag. Nemačka politička elita stasava na izučavanju lekcija Vajmarske republike, a ključna je da česti izbori u naletu ekstremno-desničarskih ideja najviše idu na ruku desnim populistima, u ovom izdanju, AfD.
Ipak, osmeh na licu Angele Merkel nije potrajao – ovoga puta do izražaja nije došla njena čuvena sposobnost da postigne konsenzus. Nije uspela da pomiri stavove Liberala i Zelenih. Zeleni su u likovima tzv. „realista“ Vinfrida Krečmara (premijera jedne od najbogatijih nemačkih pokrajina Baden-Virtenberg) i Katring Gering-Erkhart (istočna Nemica aktivna u luteranskoj crkvi) već krenuli da tu tradicionalno radikalno levu stranku pomeraju ka centru i desnici, ali za sada nedovoljno. Liberalima nije padalo na pamet da izdaju obećanja biračkoj bazi, koja se konačno smilovala da im omogući prelazak cenzusa. Kao stranka koja uglavnom predstavlja interese malih i srednjih preduzeća i samostalnih preduzetnika, nisu želeli da popuste pred levičarskim zahtevima zelene socijalne politike. Da nije bauka AfD, verovatno bi bili raspisani novi izbori.
Ovog puta je CDU-CSU dvojac želeo je da ih izbegne u strahu od daljeg osipanja nekada impresivne biračke baze. SPD kao stranka levice bi unutar svoje baze i među svojim biračima bila optužena za pomaganje desnim populistima, pa bi i ona verovatno bila kažnjena na ponovljenim izborima. Sve u svemu, između dva zla, sve tri stranke su se odlučile za ono manje. Partijska rukovodstva sada moraju da se pozabave pitanjem: „da li će to razumeti i prihvatiti partijske baze, koje su jedva dočekale kraj međusobne saradnje?“ Martin Šulc u SPD je jedna od prvih političkih žrtava ove nove realnosti.
Vlada koja će upravljati Nemačkom u narednim godinama biće izglasana na osnovu koalicionog sporazuma tri stranke, koji je napisan na čak 177 stranica, pod uslovom da ga partijske baze usvoje. Tekst tog obima nije neuobičajen u nemačkoj političkoj kulturi, koja je i inače opsednuta ugovorima i birokratijom.
U preambuli ugovora, na samom početku, strane potpisnice izjavljuju da je potrebna nova dinamika za Nemačku, ali i nova politika za Evropu, u kojoj je potrebno dugoročno garantovati mir, sigurnost i blagostanje. Redosled tema takođe dosta govori. Prvo se govori o Evropi, zatim o opštim ciljevima u Nemačkoj, a potom o pojedinačnim temama kojima će ova koalicija morati da se pozabavi.
Nemačka je predstavljena kao pouzdan i priznat partner u međunarodnim odnosima. No, uspesi na međunarodnom planu nisu doveli do stvaranja osećaja sigurnosti i poverenja na domaćem terenu. Nova-stara koalicija želi da se pozabavi onim pitanjima koja „pokreću ljude u njihovoj svakodnevici“. Garantuje se stabilnost u naredne četiri godine, prevazilaženje nastalih društvenih rascepa, povratak bezbednosti, bavljenje identitetskim pitanjima, ali i postavljanje pitanja istočne Nemačke kao svenemačkog pitanja (što će reći kao tema opšte solidarnosti). U izgradnji socijalnije i pravednije države posebnu ulogu imaće obrazovanje, čiji je primarni cilj da o budućnosti pojedinca odlučuju rad i talenat, a ne socijalno poreklo.
Ciljevi nemačke politike unutar EU
EU kao samostalni globalni igrač: Na evropskom planu, koalicija namerava da „više nego ikada“ vodi politiku u kojoj Evropa uzima svoju sudbinu u svoje ruke. To je neophodno, budući da se Evropa nalazi pred ogromnim izazovima. Problemi migracija stavili su solidarnost unutar EU na „tešku probu“. Omladinska nezaposlenost je u određenim delovima Evrope „zabrinjavajuće visoka“. Odnosi moći su se promenili, a kao za Evropu bitni globalni igrači navedeni su SAD, Kina i Rusija.
Na unutrašnjem planu unutar EU potrebna je, kažu potpisnici sporazuma, borba „protiv svakog napada od strane partija i političkih pokreta“ na ono što EU danas predstavlja. Na neki način, ovo se može shvatiti kao najava aktivnije politike Nemačke unutar same EU. Nemačka vlada, čini se, želi EU koja je oblikovana u većoj meri prema nemačkim predstavama – u kojoj će se nemački model socijalne tržišne privrede dalje širiti. Evropa mora postati kontinent jednakih šansi i socijalne pravde, a to znači poštovanje vladavine prava, borbu protiv „dampinga zarada“ (dakle zahtevaće se viši „minimalci“ u zemljama članicama), borbu za „fer mobilnost“ (dakle ograničavanje „socijalnog turizma“) i povećanje ulaganja EU u privredni razvoj, smanjenje regionalnih razlika i veći broj programa omladinske razmene.
Nemačka će nastaviti da se bori protiv pranja novca, izbegavanja plaćanja poreza, poreskih rajeva i „poreskog dampinga“, što će verovatno da se odrazi većim pritiskom na zemlje koje bi vodile nešto liberalniju ekonomsku politiku. Većim poreskim izdacima mogu da se nadaju i koncerni kao što su (poimenice navedeni) Epl, Gugl, Fejsbuk i Amazon. Prednost EU je da je toliko jaka, da može da postavlja uslove nekima od najvećih igrača globalnog kapitalizma. U tom pogledu, najavljen je veći stepen saradnje sa Francuskom, kako bi se do kraja dovelo uvođenje poreza na finansijske transakcije – čiji je jedan od ciljeva oporezivanje berzanskih i bankarskih špekulacija. Na drugoj strani, nova vlada bi bila spremna da za jaču EU i više plati.
U spoljnoj politici, Evropa će morati da daje prednost političkom, pre vojnog rešenja sukoba – ali očigledno je da za Nemačku danas vojna rešenja više nisu tabu tema, kao što je to do 1999. bio slučaj. Iako se pledira za vernost postojećim savezima, bitno je naglasiti da se već u sledećim pasusima govori o potrebi da se ojačaju evropske odbrambene strukture. Poimenice su navedene obaveze u NATO, OEBS i transatlantsko partnerstvo. U tom smislu, politika u kojoj se Evropa s jedne strane formira kao prilično jedinstven, ali i samostalan igrač više deluje kao dugoročan projekat, nego nešto što može da se u velikoj meri postigne za mandata ove vlade.
Najavljen je obračun sa protekcionizmom, izolacionizmom i nacionalizmom. EU bi trebalo da nastavi da bude motor međunarodne saradnje i svetska sila koja prvo mirnim putem (ali i vojnim) deluje u kriznim područjima. Odgovor na izbegličko-migrantsku krizu bi trebalo da bude borba sa njenim uzrocima. Ipak, zahteva se pored više solidarnosti unutar EU i efikasnija zaštita spoljašnjih granica. Planira se veći akcenat na „fer trgovini“ i programima čiji je cilj podizanje zaposlenosti u zemljama iz kojih dolaze migranti. Pledira se za evropsku „afričku politiku“, „Maršalov plan za Afriku“, podršku Afričkoj Uniji u sprovođenju Agende 2063, ali isto tako i jedinstven stav po pitanju spoljne i politike ljudskih prava (što se može shvatiti ne samo kao kritika pojedinih država-kandidata, nego i onih zemalja koje u poslednje vreme imaju blaži stav prema Kini).
Za „obnovu“ EU potrebno je zajedničko angažovanje Nemačke i Francuske, uključujući i novi Jelisejski ugovor. Ovaj savez je potrebno ojačati, kako bi se zajednički nastupalo i u onim pitanjima u kojima 28 članica EU ne mogu da nađu zajednički jezik. Nešto manje mesta posvećeno je nemačko-poljskom partnerstvu, koje je na našim prostorima nešto manje poznat cilj nemačke spoljne politike. Ne sme da se zaboravi, kažu autori teksta, da su Poljska i Mađarska „položile kamen temeljac“ za nemačko ujedinjenje „u slobodi“. Ova saradnja će se dalje institucionalizovati unutar takozvanog „Vajmarskog trougla“ Francuske, Nemačke i Poljske. Za nas je važno da ne izgubimo iz vida da zahvaljujući ogromnoj podršci iz Nemačke, Francuske, ali i SAD, Poljska postaje jedan od značajnih evropskih igrača, do nivoa da se stav prema ovoj zemlji uključuje u nemačke koalicione sporazume. Poljskoj je u tekstu posvećeno više mesta, nego strategiji odnosa sa Ujedinjenim Kraljevstvom.
Što se Rusije tiče, smatra se da Nemačka ima dugoročno interes da održava dobre odnose sa Rusijom, naročito kroz „tesnu saradnju u osiguravanju mira i regulisanju međunarodnih izazova“. Rusija je određena kao „naš najveći evropski sused“, uz čiju pomoć se želi da se garantuju „mir u Evropi, integritet nacionalnih granica i suverenitet svih država isključivo na osnovama principa OEBS“. Takođe, u odnosima sa Rusijom postoje „veliki potencijal u privrednoj razmeni“ i „veliko interesovanje za saradnju u oblasti civilnog društva“. U nastojanjima da utiče na Rusiju u daljem sprovođenju dogovora iz Minska, Nemačka vlada pledira na zajednički nastup sa Francuskom. Nemačka takođe planira da se, čim se za to steknu uslovi, uključi u obnovu Donbasa, da podržava ponovno uspostavljanje suverentiteta Ukrajine i modernizaciju zemlje, ali će pomoć biti povezana sa „striktnim kondicionalitetom“, odnosno strogim uslovljavanjem.
Balkanska politika nove Vlade
Balkan je pomenut pet puta u samom tekstu, svaki put u formulaciji „zapadni Balkan“. Interesantno je da se tema Balkan nalazi bilo pored teme „izbeglice“ (s. 8 i 17-18), bilo „Rusija“ (s. 149, poglavlje o bilateralnim odnosima).
Prvo pominjanje je u delu koji nosi naslov „Želimo Evropu mira i globalne odgovornosti“ (redovi: 206-212). „Politika proširenja EU ostaje važna“, kako bi se podstakli „mir, stabilnost i saradnja“. Sve zemlje zapadnog Balkana imaju „perspektivu članstva“, no ipak EU mora da sprovede unutrašnje reforme, kako bi bila sposobna da dela. Koalicija je najavila da će posebnu pažnju posvetiti razvoju demokratije i vladavine prava. Uslov za približavanje (bitno istaći, ne i pristupanje) EU je da zemlje kandidati iz regiona u potpunosti ispunjavaju za to predviđene kriterijume. Posebno je najavljen oštar kurs prema Turskoj, tako što se zahteva da se „niti jedno (već otvoreno, nap. DŠ) poglavlje ne zatvori, niti bilo koje novo otvori“. Turska ne može da računa na viznu liberalizaciju, dok ne ispuni sve preduslove (redovi 639-642).
U posebnom odeljku (redovi 7082-7092) ponavlja se uslov da je za početak pregovora, kao i za pristupanje EU uslov potpuno ispunjavanje predviđenih kriterijuma. „Među njih spadaju naročito sveobuhvatne, održive i nepovratne reforme u izgradnji pravne države i borbi protiv organizovanog kriminala i korupcije“. Sa druge strane, obećana je još jača podrška u reformama zapadnobalkanskim državama, naročito u okviru „Berlinskog procesa“.
Za naš region bitno je i to što se nalazi na tzv. „balkanskoj ruti“ migracije ka Evropi, koja je u poslednje vreme prepustila primat južnim pravcima (preko Sredozemnog mora). U tom smislu, formulacija da se mora ispoštovati humanitarna odgovornost, ali i da se migracije moraju bolje urediti i voditi daje novoj nemačkoj vladi mandat da u većoj meri to nametne kao temu u razgovorima o saradnji sa zemljama regiona.
Osim u odnosu prema Turskoj, ova nemačka vlada u odnosu na prethodnu (ako se pravci njenog delovanja daju naslutiti po koalicionom sporazumu) neće imati velike zaokrete na Balkanu. Dalje širenju EU primanjem zemalja kojima je članstvo stavljeno „u perspektivu“ na Solunskom samitu 2003. svakako se neće desiti za vreme trajanja ove vlade. Naš region ostaje visoko na listi spoljnopolitičkih prioriteta – u nivou da ga je potrebno posebno spomenuti prilikom formiranja nove vlade, ali svakako ne na spisku ključnih izazova u naredne četiri godine.
Naslovna fotografija: Maheshkumar Painam on Unsplash
Autor: Dragan Šljivić, dr. des.
