Ova tekuća 2015. godina biće upamćena kao veoma turbulentna u međunarodnim odnosima. Značajni svetski politički događaji nižu se jedan za drugim, tako da smo i sami svedoci da se trenutno u međunarodnim odnosima vodi borba oko očuvanja, odnosno, stvaranja novog globalnog poretka.
Događaji poput ukrajinske krize, evropskih sankcija Ruskoj Federaciji i rata u Siriji doveli su do atmosfere novog hladnog rata gde se velike sile bore za dominaciju i politički uticaj u svim delovima sveta. Ova borba za naklonost drugih zemalja nije zaobišla ni Srbiju koja se ponovo našla na vetrometini velikih sila, a zbog svog geografskog položaja po ko zna koji put između Istoka i Zapada.
Zbog centralnog položaja na Balkanskom poluostrvu naša država je izložena političkim izazovima koji bi svakako bili veliki problem za mnogo veće i moćnije zemlje, a kamoli sa unutrašnjim pre svega ekonomskim problemima opterećenu Srbiju. Međutim, za razliku od prethodnih vremena kada se Srbija činila kao neiskusan i slab igrač na međunarodnoj sceni, danas srpska diplomatija pokazuje da hvata korak u međunarodnoj utakmici i da postaje ozbiljan činilac bar kada je reč o ovom delu Evrope.
Predsedavanje OEBS-om, odbijanje da se uvedu sankcije Ruskoj Federaciji, izgradnja dobrosusedskih odnosa, otvaranje prema novim tržištima obeležiće spoljnu politiku Vlade Republike Srbije u ovoj godini. Posete predsednika Vlade Srbije najznačajnijim svetskim prestonicama Vašingtonu, Briselu, Moskvi i Pekingu kao i susreti šefa srpske diplomatije sa skoro svim relevantnim evropskim i svetskim državnicima pokazuju nivo spoljnopolitičkih aktivnosti Srbije kakav do sada nije postajao, a što predstavlja veoma bitnu stvar za malu zemlju.
Kada je Srbija bila izložena teškim napadima uoči dvadesetogodišnjice zločina u Srebrenici od strane političkih krugova sa Zapada, malo ko je verovao da se može sprečiti da se u Ujedinjenim nacijama na predlog Velike Britanije usvoji rezolucija o Srebrenici. Međutim, Srbija je uspela, zahvaljujući prijateljskim odnosima sa Ruskom Federacijom i ulaganjem veta ove države u Savetu bezbednosti UN, da spreči usvajanje rezolucije po kojoj bi srpski narod bio okarakterisan kao genocidan.
Ubrzo nakon godišnjice Srebrenice i napada na premijera Srbije, toplim prijemom članova predsedništva Bosne i Hercegovine u Beogradu, Srbija je pokazala da je zaista stub mira i stabilnosti u regionu, za razliku od određenih suseda koji povremenim političkim potezima, urušavaju i onako krhke odnose na Balkanu. Ove godine obeleženo je i dvadeset godina od vojne akcije „Oluja“ u kojoj je proterano 250.000 Srba iz Krajine.
Uz tradicionalnu proslavu u Kninu, hrvatska vlada je pripremala i grandioznu vojnu paradu u Zagrebu, međutim proslavu im je pokvarilo otkazivanje učešća najmoćnijih država NATO, što je protumačeno pokazivanjem dobre volje zapadnih saveznika prema Srbiji. Sa druge strane Srbija je, po prvi put, na najvišem državnom nivou obeležila „Oluju“ čime je svetu poslala poruku da stvari nisu crno-bele kada su u pitanju sukobi u bivšoj Jugoslaviji i da je srpski narod pretrpeo ogromne žrtve u tim nesrećnim sukobima.
Loši odnosi sa Hrvatskom nastavili su se i tokom aktuelne migrantske krize kada je hrvatska vlada nakon dva dana, a pod pritiskom iz Brisela morala ukinuti mere ekonomske blokade koje je uvela na granici sa Srbijom. Ovaj ishod je interesantan jer je međunarodna zajednica, oličena u Briselu, možda neočekivano stala na stranu Srbije i to protiv svoje članice. Mediji u Hrvatskoj objašnjavali su ovaj sled događaja, okretanjem Nemačke i davanjem podrške politici Srbije, koju je Berlin izabrao za novog saveznika na Balkanu.
Razvijanje partnerskih odnosa sa Nemačkom je od suštinskog značaja za Srbiju, jer ova centralna zemlja Evrope predvodi Evropsku uniju, svojom moćnom industrijom drži EU konkuretnom u globalnoj utakmici, a odluke koje se donose u Briselu moraju imati pre svega dozvolu Berlina. Međutim, bez obzira na veliki pomak u odnosima sa Berlinom, teško je očekivati da će Nemačka menjati svoje odavno usvojene stavove kao što je stav da je tzv. Kosovo nezavisna država.
Najnovije glasanje na zasedanju Generalne konferencije Uneska predstavljalo je „malo čudo“, jer suprotno najavama, Priština uz pomoć najmoćnijih zapadnih sila nije uspela u nameri da Kosovo postane član ove organizacije, jer je Srbija smogla snage da ubedi dovoljan broj zemalja da odole pritisku i ne glasaju za kršenje međunarodnog prava i prijem onih koji su pre samo nekoliko godina rušili najvrednije hrišćanske spomenike. Interesatno je da su stav Srbije jednoglasno podržale zemlje BRIKS-a, države koje predvode stvaranje novog multipolarnog poretka. Glasanje na Generalnoj konferenciji Uneska pokazalo je da uz veliki trud, međusobno poštovanje i principijelnost, međunarodna pravda može odneti prevagu nad nasiljem u međunarodnim odnosima.
Svi ovi događaju koji su spomenuti govore da je naša zemlja ove godine prošla kroz mnoge izazove ali i da turbulentni događaji tek predstoje. Nema sumnje, ukoliko se nastavi zaoštravanje odnosa između velikih sila, pre svega Rusije i Zapada, da će se Srbija naći u veoma teškoj poziciji, između čekića i nakovnja sa željom i jedne i druge strane da se Srbija opredeli koga će izabrati za strateškog saveznika.
Kao zemlja koja pretenduje da bude most između Istoka i Zapada, srpska diplomatija moraće da nađe put da zaštiti i ostvari državne i nacionalne interese, a interes Srbije je da od Istoka i Zapada uzme najviše što može, a da daje najmanje što mora, što je bila i politika za vreme „zlatnog doba“ balansiranja naše diplomatije, za vreme postojanja velike Jugoslavije.
Rizici će biti ogromni, a spoljnopolitičke odluke koje se budu donosile osetiće i svi građani Srbije. Spoljnopolitički izazovi, dakle, tek predstoje što daje srpskoj diplomatiji novu istorijsku ulogu, a to je da svojim umećem i mudrošću ukrca Srbiju na siguran brod.
