Međunarodni odnosi su, kao i sama politika, kontinuirani društveni procesi. Njih možemo podeliti na periode u kojima dolazi do uspostavljanja odnosa snaga glavnih subjekata međunarodnih odnosa koji kreiraju i determinišu društvene procese. Periodi u sklopu kojih se odvijaju procesi nastaju nakon određenih događaja koji oblikuju svet. U poslednjih sto godina nekoliko događaja suštinski je odredilo sudbinu čovečanstva.
Prvi svetski rat je događaj koji je zahvatio celokupno čovečanstvo. Prouzrokovao je ogromne ljudske žrtve i ostavio nesagledive demografske i ekonomske posledice. Srbija je izgubila preko million stanovnika, odnosno 28 odsto stanovništva. Rat je imao i ogromne geopolitičke implikacije, nestala su četiri carstva: nemačko, austrougarsko, otomansko i rusko, a bio je i uvertira za mnoge buduće sukobe u svetu, od kojih neki traju i danas. Boljševici predvođeni Lenjinom izveli su Oktobarsku revoluciju, Hitler je iskoristio nemačko nezadovoljstvo Versajskim mirom i stekao popularnost i vlast.
Američki predsednik Vudro Vilson predstavio je dokument Četrnaest tačaka, gde je podržao zahteve naroda na samoopredeljenje i stvaranje sistema kolektivne bezbednosti umesto ravnoteže velikih sila. Osnovano je Društvo naroda koje nije uspelo da ispuni osnovni cilj svog postojanja, a to je kolektivna bezbednost u svetu, ali je poslužilo kao osnova za formiranje Ujedinjenih nacija, krovne međunarodne organizacije koja će služiti kao politička arena za geopolitičke borbe država.
Drugi svetski rat, tektonski je uzdrmao svet, ostavio iza sebe nesagledive posledice i postavio temelje za narednih pola veka međunarodnih odnosa. Podelio je svet na dva bloka – ,,istok” i ,,zapad” i uveo u međunarodne odnose novi termin ,,Hladni rat”. Iznedrio je dve velike sile – SAD i SSSR – i postavio ih jednu naspram druge, a ostatak sveta primorao da se opredele za jednu stranu. Tako se ušlo u doba tzv. bipolarnog sveta.
Postojala je i jedna grupacija država okupljenih u Pokretu nesvrstanih, koji je imao ulogu tampon zone. Veliki doprinos iniciranju i formiranju Pokreta imala je Jugoslavija pod vođstvom Josipa Broza Tita, a prva konferencija održana je u Beogradu 1961. godine. Mudrom spoljnom politikom i veštom diplomatijom Jugoslavija je uspela da ostane nesvrstana i da se izbori razne benefite. Nakon pola veka Hladnog rata, iako je on bio sve samo ne „hladan” (širom sveta bilo je oružanih sukoba, kriza, špijunskih aktivnosti, hapšenja i ubijanja na osnovu pripadnosti „drugoj strani”) svet se suočio sa novim događajem koji će determinisati naredni period.
Pad Berlinskog zida simbolično označava kraj Hladnog rata (zid je delio Berlin na istok i zapad). Kao što to uvek biva, i ovaj rat je imao pobednika i to je bio zapad predvođen SAD-om. Kombinujući na sceni svoju meku moć, posredstvom sve veće globalizacije, kao i uticaj u međunarodnim organizacijama, Amerika se, uz uložena ogromna novčana, materijalna i vojna sredstva, nametnula kao svetska sila broj jedan. Svoju poziciju koristila je da širi zonu svog uticaja svuda po svetu. Nametnula se kao direktni učesnik i odlučilac u skoro svim državama i međunarodnim organizacijama (UN, MMF, Svetska banka, NATO, a mnoge je i sama formirala i finansirala).
Uspela je da svetu predstavi i nametne svoje vrednosti i kulturu i da na taj način uđe u domove ljudi i natera ih da požele da žive ,,američki san”. Postoji izreka u diplomatskim krugovima da su Sovjetski Savez pobedili Koka-kola i džins. Amerika je toliko proširila svoju moć i uticaj da su teoretičari međunarodnih odnosa definisali svet kao unipolaran, tj. kao svet u kome apsolutnu dominaciju u međunarodnim odnosima ostvaruje jedna država.
Nakon terorističkog napada 11. septembara 2001. godine, Amerika je odlučila da dodatno pojača svoj uticaj u svetu vodeći rat protiv terorizma. Tajnim službama znatno su porasli budžeti i ovlašćenja, a izdvajanja za vojsku su se udvostručila. Usvajanjem posebnog zakona (Patriot Act) omogućeno je nadgledanje telefonske i internet komunikacije i kontrola finansijskih transakcija.
Otkrićima bivšeg radnika NSA Edvarda Snoudena, saznalo se da tajne službe nadgledaju komunikacije svuda po svetu, a u današnje vreme informacija je moć. Takođe, strani državljani osumnjičeni za terorizam mogu da budu pritvoreni na neodređeno vreme, a otpočela su ciljana ubistva protivnika koji su smatrani potencijalnom opasnošću, bilo gde u svetu, što je de fakto iskazivanje moći. Instrumenti koji su tada ustanovljeni i strateški dalje modifikovani, i danas su na repertoaru američke bezbednosne politike.
Događaji koji su se odigrali počevši od 2008. godine – svetska ekonomska kriza, Arapsko proleće, rat u Ukrajini, nastanak i širenje terorističke organizacije ISIS, rat u Siriji, osnivanje BRIKS-a – počeli su polako na svetsku scenu da uvode i druge igrače. Ovi događaji otvorili su vrata za druge države u svetu poput Rusije, Turske i Nemačke da se nametnu i da demonstriraju svoju moć i uticaj.
Za sve to vreme na Dalekom istoku rastao je i razvijao se kineski zmaj. NR Kina je 70-ih godina 20. veka započela reforme koje će joj omogućiti da postane svetska sila. Konzistentnom, strateški opredeljenom politikom, Kina je odlučila da prihvati kapitalizam i prilagodi ga svom podneblju, i da koristeći komparativne prednosti za kratko vreme postane konkurentna na svetskom tržištu (najčešća rečenica na svetu je „Made in China”).
Kombinujući svoju filozofiju, ekonomsku umešnost i disciplinu postala je druga ekonomija sveta. Postignuvši taj rezultat, Kinezi su prešli u novu fazu – širenje zona uticaja i osvajanje sveta. Eklatantan primer globalnih kineskih ambicija je projekat „Jedan pojas, jedan put”. Strateškim i infrastrukturnim ulaganjem u države koje se nalaze na „novom putu svile”, Kina postiže dve stvari: uplivava u dalekosežno partnerstvo sa državama u koje ulaže i na taj način ih vezuje za sebe i drugo, omogućava širenje i dolazak kineske robe, ljudi, usluga i kapitala u te države šireći na taj način svoj uticaj.
Svi ovi događaji nakon 2008. godine, kao i jačanje Kine doveli su mnoge teoretičare do zaključka da je došao kraj unipolarnom poretku i da se razvija multipolarni svet. Poslednjih godina oči sveta uprte su u borbu SAD i Kine za prevlast u svetu. Procesi koji se dešavaju – carinski rat između SAD i Kine, pritisci SAD na evropske države da ne dozvole ulazak Huaveja na svoje tržište, pritisci oko priključivanja projektu „Jedan pojas, jedan put” i sklapanja trgovinskih sporazuma sa Kinom, kao i industrijska špijunaža, samo su deo borbe između dve najveće sile sveta za prevlast.
Proglašenje pandemije izazvane virusom COVID-19 uzdrmalo je svet i poremetilo normalno funkcionisanje društvenih procesa. Najveće žrtve ovog virusa su ljudski životi. Ono čime ovaj virus preti jeste i da preraste u najveću ekonomsku krizu još od 1929. godine. Prema ekonomskim analizama, očekuje se pad svetskog BDP-a što će dovesti do velikih posledica po privrede država. Ovaj virus je, kao i svaka krizna situacija, ogolio sve mane i vrline ljudi, ali i država. Različiti pristupi za koje su se države opredelile, kao i njihovi rezultati ocenjivaće se na unutarpolitičkoj sceni.
Sve ovo svakako će uticati i na geopolitičku sliku sveta. Kina je prva država koju je virus pogodio. Ona je uspela da suzbije pandemiju, nakon čega je uradila dve izuzetno važne stvari – pokrenula je svoju privredu i ekonomiju i krenula u diplomatsko-humanitarnu ofanzivu. Činjenica da je Kina prva država na svetu koja je pokrenula svoju privredu daje joj ogromnu prednost na svetskom tržištu. Dostavila je pomoć u oko sto zemalja u vidu medicinske i sanitarne opreme i medicinskog osoblja. To joj je omogućilo da stekne poverenje i simpatije i da ostvari uticaj na veliki broj država i njihovih građana. Na taj način, Kina se predstavila kao lider u borbi protiv virusa.
Sa druge strane, EU se nije snašla na početku krize, nije pružila preko potrebnu pomoć ni svojim državama članicama – pre svega Italiji i Španiji kojima je ta pomoć bila najpotrebnija – a kamoli onima koji pretenduju na status članice. Nemačka, vodeća država EU, ostvaruje rezultate u borbi protiv virusa na unutrašnjem planu ali svojim potezima gubi bitku u građenju slike o evropskoj solidarnosti i neophodnosti postojanja EU.
Sjedinjene Države – koje je virus izuzetno jako pogodio – su se okrenule sebi u nameri da zaustave širenje virusa, ali su istovremeno počele da optužuju Kinu za sam virus, nazivajući ga „kineskim”. To nam može poslužiti kao matrica postpandemijskog ponašanja zemalja Zapada – optuživanjem Kine za izbijanje virusa pokušaće da umanje njene potencijale za uspostavljanje uticaja u svetu.
Kako će sve ovo uticati na geopolitičku scenu za sada je nezahvalno prognozirati ali ukoliko analiziramo procese koji se odvijaju za vreme pandemije, možemo doći do nekoliko zaključaka. Borba za status svetskog lidera svakako se ubrzala izbijanjem pandemije. Kina se pokazala kao veoma funkcionalna i organizovana država na unutrašnjem, i kao veoma proaktivna i sa liderskim osobinama, na svetskom planu. Njen uticaj u evropskim državama svakako će porasti, a samim tim i njeno prisustvo.
EU se nije pokazala kao veoma efikasna u borbi protiv pandemije, što je i bilo za očekivati s obzirom na ogroman birokratski aparat u Briselu i njene procedure, ali i prirodnu potrebu zemalja članica da najpre zaštite sebe. Prednost EU ogleda se u njenoj finansijskoj moći i ona će je koristiti u pokušaju da nadomesti nedostatak solidarnosti s početka krize, ali i pokušati da održi sliku o poželjnosti postojanja EU i ulaska u nju.
SAD prvi put posle Drugog svetskog rata gube neku globalnu utakmicu, čime se uveliko slabi njihov položaj. Pandemija je naterala SAD da se u potpunosti okrenu sebi i da zanemare svoju poziciju u svetu. Vidno je njihovo izostajanje na svetskoj sceni u vidu koordinisanja i upravljanja situacijom, kao i u davanju formule za rešavanje situacije. Veliki test koji ih očekuje jesu predsednički izbori i način na koji će delati nakon što se izabere novo rukovodstvo.
Ukoliko trenutna politika predsednika Trampa dobije većinu glasova, to će značiti da će SAD i nakon krize biti okrenute sebi, a to uključuje i povlačenje iz svojih tradicionalnih zona uticaja, kao i iz međunarodnih organizacija. To može izazvati veliki vakuum moći koji ostale sile još uvek, a posebno nakon posledica pandemije, neće imati potencijala da popune.
Takođe, to otvara mogućnost da uticaj Kine još više ojača u nekim državama gde će pojačati svoja ulaganja u infrastrukturu, zdravstvo, tehnologije, i uopšte svoje prisustvo u tim državama i međunarodnim organizacijama. Biće veoma zanimljivo videti na koji način će Ujedinjene nacije analizirati pandemiju i oceniti njene uzroke, posledice i odgovornost. U skladu sa tim zavisiće i dalji rad UN, što će verovatno ubrzati reforme koje su već izvesno vreme potrebne ovoj međunarodnoj organizaciji.
Što se tiče Republike Srbije, ona je svoju poziciju i snagu dobro razumela i u skladu sa tim vodi spoljnu politiku. Koristeći svoju proklamovanu vojnu neutralnost Srbija gradi dobre odnose sa svim državama sveta. Kao zemlja kandidat za ulazak u EU, Srbija je i dalje na „evropskom putu” ali isto tako, pokušavajući da ostvari benefite, ona gradi dobre odnose i sa SAD, Ruskom Federacijom i NR Kinom. Mudrom i hrabrom spoljnom politikom Srbija je ostvarila brojne rezultate. Otvorila je pregovore sa EU i postala zemlja kandidat za članstvo, dok je sa druge strane uspostavila ,,čelično prijateljstvo” sa NR Kinom i postala njen glavni partner u ovom delu Evrope.
Srbija je postigla i konkretne spoljnopolitičke pobede u diplomatskoj borbi koja se vodi za povlačenje priznanja jednostrano proglašene nezavisnosti tzv. Kosova i sprečavanje tzv. Kosova da pristupi glavnim međunarodnim organizacijama. Takva politika ima rezulatate i u vreme pandemije. Kada je Srbiji bila najpotrebnija pomoć u vidu medicinske i sanitarne opreme i medicinskog osoblja sa preko potrebnim iskustvom u borbi protiv virusa, ona je stigla iz NR Kine. Takođe, pomoć je stigla i iz Ruske Federacije, ali i iz SAD-a i EU. Štaviše, i Republika Srbija je pružila pomoć drugim državama, najpre u regionu, a zatim i Italiji.
Srbija se ponašala veoma odgovorno i prema svojim građana koji su pandemiju dočekali van granica svoje države. Ministarstvo spoljnih poslova uspelo je da organizuje i u državu bezbedno vrati 10.000 građana koji su se u vreme krize zatekli zarobljeni na aerodromima, graničnim prelazima, koji su bili na lečenju, proputovanju ili studiranju u inostranstvu. Takođe, obezbeđen je i siguran povratak stranim državljanima u njihove matične države.
Kada pandemija prođe, važno je da Republika Srbija zapamti ko joj je pomogao kada je to bilo najpotrebnije, ali i da nastavi da vodi mudru spoljnu politiku, na taj način što će pažljivo pratiti procese koji se odvijaju u geopolitičkoj areni i da se u skladu sa tim pozicionira i izbori za povoljan položaj.
Autor: Borislav Ilić, član Saveta Centra za međunarodnu javnu politiku
Naslovna fotografija: Jaipal Singh/EPA
