Profesor dr Ljubiša Despotović je naučni savetnik Instituta za političke studije i tvorac naučnog časopisa Kultura Polisa. U intelektualnoj karijeri je objavio više od dvadeset monografija, od kojih su polovina autorske naučne monografije. Posebno je ponosan na deo monografija koje je objavio prilikom realizacije projekta „Mapiranje nacionalnog identiteta ex Jugoslavije“, gde je učestvovao kao tim lider projekta.
Doktorirao je na Fakultetu političkih nauka u Beogradu na temu „Politička modernizacija Srbije 19. veka” u delima Slobodana Jovanovića, koja je posebna po tome što su dela Slobodana Jovanovića do tada bila zabranjena.
Danas, pored svog naučno-istraživačkog rada, Ljubiša Despotović radi kao redovni profesor na Fakultetu za evropske pravno-političke studije, u Novom Sadu.
Sa stručnjakom u oblasti političkih nauka i ekspertom za geopolitičke odnose, razgovarali smo o trenutnim geopolitičkim pitanjima i poziciji Srbije u istim.
Možete li nam reći nešto više o časopisu Kultura Polisa i kako je tekao njegov proces transformacije u ugledni politikološki časopis? Koja je bila Vaša uloga u stvaranju istog?
Časopis Kultura Polisa sam pokrenuo 2003. godine, a prvi broj se pojavio 2004. godine. Kada sam došao na ideju da pokrenem časopis, utvrdio sam da na tadašnjoj mapi univerzitetskih akademskih časopisa u Republici Srbiji, pa čak i u širem regionu, ne postoji ozbiljan naučni časopis koji bi imao interdisciplinarnu orijentaciju. To su uglavnom bili časopisi koji su pokrivali sektore prava ili sociologije, filozofije i slično.
Ja sam se zalagao za koncept interdisciplinarnosti, pogotovo u društvenim naukama. Smatrao sam da su društvene nauke u tom smislu teorijski i predmetno isprepletene, a i geopolitika, kojoj sam se sve više posvećivao, pokazivala je da je to jedna vrsta složene metodološke i predmetne strukture koja mora da se istražuje iz vise naučnih oblasti. To je bio osnovni motiv. Drugi motiv je bio, kao što to stoji u samom njegovom naslovu, da je to časopis za negovanje demokratske političke kulture. U to vreme, posle petooktobarskih promena, postojao je veliki entuzijazam za građenje koncepta demokratske političke kulture.
Shodno tome, uredništvo Kulture Polisa se dogovorilo da će objavljivati radove svih naših kolega iz Srbije i iz regiona, bez obzira na njihovu ideološku pripadnost ukoliko ti radovi zadovoljavaju elementarne naučne kriterijume. Treći segment je došao malo kasnije. Naime, primetio sam da mladi ljudi kod nas nemaju dovoljno prostora za objavljivanje jer su ti naučni časopisi uglavnom zatvoreni za uzak krug ljudi, provjerenih etabliranih pripadnika naučne zajednice i da nema prostora za mlade ljude koji bi da objavljuju svoje radove.
Pravo na samoopredeljenje naroda je ponovo reaktuelizovano tokom nedavne krize koja je do temelja potresla najbogatiju špansku pokrajinu. Koliko je to, po Vašem mišljenju, politički, pravno i moralno opravdano pogotovo ako uzmemo u obzir slučajeve Kosova i Katalonije?
U korpusu kolektivnih prava moderne demokratije spada i pravo na takozvano samoopredeljenje naroda. Šta to znači? Da bi se to pravo moglo konzumirati podrazumeva se da postoji nekoliko uslova. Jedan od ključnih uslova je da taj novi nacionalni identitet, koji se nalazi na prostoru određene države (koja je već uspostavljena kao suverena i međunarodno priznata) nema drugu državu i da je to narod koji želi da se emancipuje u prostornom, kulturnom i svakom drugom smislu.
Prvi elementarni uslov da bi se to moglo uspostaviti i da bi bilo priznato od strane Ujedinjenih nacija, jeste da taj narod nema svoju nacionalnu državu pre toga. Kada govorimo o tom kriterijumu, primer Kosova je tipičan primer. Odnosno u primeru kosovskih Albanaca taj uslov nije ispunjen zato što već postoji albanska država i ne može se dati pravo ni jednoj nacionalnoj manjini na prostoru jedne, već suverene države da konzumira to pravo. Jednom takvom narodu se može dati samo pravo nacionalne manjine i u tom kontekstu, Srbija je otišla mnogo dalje nego neki naši susedi. Dakle, na primjeru Kosova nije ispunjen prvi elementarni uslov za pravo na samoopredeljenje.
Drugi uslov je da se to radi na civilizovan, miran način. Dakle da se proces konstituisanja novog nacionalnog identiteta na prostoru određene suverene države odvija na miran, demokratski način, i taj uslov, ako govorimo o Kosovu, nije ispunjen.
S druge strane katalonski primjer zadovoljava oba ta uslova. Katalonci nemaju nacionalnu državu koja se nalazi izvan teritorije Španije i kojoj bi se onda taj prostor pripojio. Katalonci su to želeli da urade na najdemokratskiji mogući način, referendumom iako je sam taj referendum bio ometan od strane španskih vlasti iz razumljivih razloga – centralne vlasti su položile zakletvu nad ustavom i želele su da odbrane svoj poredak. Sa stanovišta same teorije demokratskih prava, primer Katalonije ispunjava oba ta uslova. Ovde se isto postavlja sledeće pitanje. Zašto sada?
Zašto ne pre deset ili pedeset godina? Tu mislim da dolaze u pitanje određeni geopolitički razlozi na nivou javno deklarisanih stavova Sjedinjenih Američkih Država, Velike Britanije i još nekih drugih međunarodnih sila, koje su formalno stale u zaštitu celovitosti Španije. Mislim da su tajno delovale zbog drugih interesa.
To možemo videti na primeru španskog rukovodstva da u više navrata, s jedne strane povrati suverenitet nad Gibraltarom, a da, s druge strane, na neki način, pokuša da preko ovih katalonskih nemira izvrši određeni faktor nestabilnosti i destabilizacije. To bi bio odgovor da se Španija primiri i da se uklopi u sistem međunarodnih interesa, u ovom slučaju sistem atlantičke geopolitičke paradigme na čelu sa Vašingtonom. Jer znate i sami da je Španija među par zemalja u Evropi koje upravo zbog ovih razloga nisu priznale nezavisnost Kosova.
Dakle, to, po meni, jeste neka vrsta disciplinovanja i pretnje. Kao i da se Španija u tom segmentu dovede do toga da sa jedne strane povuče svoje zahteve za resuverenizaciju Gibraltara, a sa druge strane da se uklopi u zvaničnu politiku kao velika država u Evropskoj uniji i povuče sa sobom ove druge u pravcu priznavanja Kosova i Metohije. Španija to do sada nije radila upravo iz ovih razloga, jer je znala da postoji jak secesionistički pokret, pre svega katalonski, koji može da destabilizuje zemlju.
Činjenica je da svetska politička scena ima izgled političke bipolarnosti koja se prelama kroz večito rivalske odnose SAD i Rusije. Zapadni svet, s druge strane, ima večitu tendenciju da kroz procese globalizacije ostvari prevlast i učini svet unipolarnim. Kakve su po Vama perspektive Istoka u ovoj borbi za prevlast?
Kada govorimo sa aspekta geopolitike, imate teorije o takozvanoj planetarnoj bipolarnosti koje govore o sukobu sila kopna i sila mora. U ovom segmentu zaista postoji neka vrsta arhetipskog sukoba između sila mora koje predstavljaju Sjedinjene Američke Države i sila kopna, koje, sa stanovišta tog sukoba, predstavljaju Rusija i Istok. S druge strane, to je osnovni koncept u kom postoji vekovno sukobljavanje nekih geopolitičkih konstanti u kome sile mora pokušavaju da obuzdaju, u ovom slučaju Rusiju, u pokušaju da iskorači iz tog evroazijskog kopnenog masiva na topla mora i to u segmentu kontrole baltičkog unutrašnjeg polumeseca, takozvanog Rimlanda.
Od pribaltičkih zemalja (i tog predprostora srednje Evrope koji se spušta na Balkan), preko Balkana do prostora Male Azije, Srednje Azije i Dalekog Istoka koji se završava sa Japanom, odnosno sa Korejskim poluostrvom. Ono što je takođe suština jeste da smo imali situaciju da je rušenjem Berlinskog zida unipolarni poredak nestao, tako da je on već iskonzumirao svoju dominaciju.
Ono što je sada novo jeste da je Rusija, zajedno sa Kinom, počela da se suprotstavlja toj globalnoj dominaciji liberalne hegemonije osporavajući unipolarni svetski poredak, u sve uspešnijem pokušaju da se gradi policentrični sistem moći u međunarodnim odnosima i geopolitici, gradeći takozvani multipolarni svetski poredak. Ti procesi su sada otišli prilično daleko.
Naravno da je Amerika sa svojim saveznicima i dalje najznačajnija globalna supersila ali je svakako u fazi opadanja svoje moći. Sve ukazuje na to da je ova geopolitička alternativa koja se rađa i koja treba da gradi novi svetski poredak moći, sve snažnija i sve ozbiljniji takmac i da će u narednih nekoliko godina, ti procesi otići još dalje. U njima će Kina postati najdominantnija ekonomska sila, a verovatno će u jednom segmentu postati i globalna sila. Ruska Federacija takođe, pogotovo u segmentu jačanja vojne geopolitičke moći. Taj poredak bi, u tom slučaju, bio zaista policentričan.
Ovde se postavlja pitanje da li će Amerika i njeni saveznici biti spremni da sled takvih događaja dozvole, i da li će vući poteze da sačuvaju svoj imperijalni status. To bi, naravno, moglo generisati regionalne ili čak svetske sukobe.
Svedoci smo sve većeg prisustva najmnogoljudnije zemlje na svetu na političkoj sceni. Takođe smo svedoci početka nove faze razvoja Kine i njenog odnosa prema svetu gde oni kroz velike ekonomske i infrastrukturne projekte pokušavaju da ostvare svoj „kineski san”. Kako biste ocenili trenutni razvoj njihovog plana i gde vidite Kinu u budućnosti?
Po svim geopolitičkim i ekonomskim istraživanjima, Kina po prvi put potpuno javno i eksplicitno najavljuje svoju ekonomsku i političku dominaciju do 2050. godine. Ja mislim da će ona biti uspostavljena mnogo ranije, pogotovo u segmentu ekonomske dominacije jer Kina se zaista razvija onim stepenom i procentom koji ostatak sveta ne može da prati, koristeći sopstvene resurse, kao i resurse drugih zemalja.
Kina je iskoračila na prostor Afrike pre svega, a potom i na prostor Latinske Amerike i njena ekspanzija je sve dublja i šira. Njen plan je da zaštiti deo svojih resursa s jedne strane, a da s druge ekspolatiše resurse drugih zemalja, nudeći im infrastrukturni i drugi razvoj u zamenu za resurse kojim je ta zemlja bogata. U tom segmentu zaista se Kina „otima“ iz pozicije regionalne sile i ozbiljno grabi da postane najdominantnija ekonomska sila. Naravno da tako velika ekonomska moć generiše i ukupnu geopolitičku moć i međunarodni položaj.
U simbiozi, pogotovo sa Ruskom Federacijom, Kina će postati ozbiljan i nezaobilazan faktor u svetu koji na vrlo jasan način pokazuje pravce svog ekspresionizma i inflitracije u celom svetu. Kina je nesporno sila u nadolaženju i mislim da sile koje pokušavaju da ospore njen status nisu baš u poziciji da mogu da je ometu u njenim namjerama.
Srbija se nalazi na putu evropskih integracija i u obavezi je da usklađuje svoju spoljnu politiku sa politikom EU. S druge strane, Srbija je u dobrim, prijateljskim odnosima i sa Rusijom i sa Kinom. U slučaju da Srbija postane članica Evropske unije, da li mislite da će saradnja i prijateljstvo sa dve pomenute zemlje trpeti određene promene?
Mislim da se smanjuje manevarski prostor koje vlasti u Srbiji imaju iz prostog razloga što same zapadne sile sa jedne strane i njihovi geopolitički konkurenti sa druge, sve više uslovljavaju Srbiju da se opredeli. Neće Srbija moći još dugo da tu odluku izbegava. Pogotovo što je Srbija deklarativno, a i suštinski usmerila svu svoju politiku u bezalternativno učlanjenje u Evropsku uniju.
U jednom segmentu ćete doći do situacije u kojoj ćete morati da podvučete crtu i da kažete „ili, ili“. Ili ćete da nastavite sledeći korak integracija ili se taj proces prekida time što se vi opredeljute da držite tu takozvanu politiku ravnoteže ili balansa.
Dakle, manevarski prostor je sve manji i Srbija će pre ili kasnije morati da se opredeli za jednu ili drugu opciju. Ili da zaista gradi kapacitet svoje političke i vojne neutralnosti koji bi bili respektabilni i gde bi onda i jedna i druga strana priznale i prihvatile tu poziciju Srbije s tim što to svakako znači odustajanje od evrointegracija i građenje nečega što liči na Švajcarsku ili švedski tip političke i vojne neutralnosti. I kada vi idete u određeni stepen političkih integracija, on obično konotira i druge vojne i civilizacijske konotacije, čak i neku vrstu civilizacijske konverzije koja bi podrazumevala ulazak u prostor evroatlanskih integracija.
Razvoj napredne tehnologije i interneta uslovio je i nastanak globalnih društvenih mreža što je po mnogima stvorilo uslove za razne mahinacije i manipulacije unutar njih. Neki ih čak dovode u vezu sa nekim političkim prevratima u svetu. Kolika je po Vama opasnost od zloupotrebe ovakvih sredstava?
Opasnost je velika. To je naša realnost. To nije nesto sto je futuristički, što dolazi. Pogledajte samo silna politička sporenja i medijska prepucavanja i pokušaje da se to na neki način u pravnom sistemu sankcioniše. Na primer, u slučaju poslednjih američkih izbora i navodnog uticaja Rusije na rezultate izbora, hakerisanje i uopšte to mrežno ratovanje koje je, po toj hipotetičkoj pretpostavci, proizvelo poznati rezultat američkih izbora. Uzmimo samo to kao primer. Generalno, radi se o jednom mrežnom ratovanju koje je omogućila savremena tehnika i gde je preko društvenih mreža moguće generisati nezadovoljstvo ljudi prema određenom režimu, određenim društvenim temama i koji mogu, na takav način, favorizovati svoje političke interese i političke ciljeve.
To je nešto što se radi svakodnevno, bukvalno dvadeset četiri sata. Postoje moćni programi koje koriste obaveštajne službe, koje generišu naše ponašanje i svrstavaju nas u određene grupe. U tom kontekstu, otvara se mogućnost da se u nekom trenutku izvrši destabilizacija neke zemlje ili destabilizacija njene političke vlasti. Otvara se mogućnost blokade jednog političkog sistema i dolazi se u situaciju da se za vrlo kratko vreme proizvede njegov pad. To su moćni resursi koje ne koriste samo obaveštajne službe, nego i neki drugi centri moći.
S obzirom da ste Vi profesor političkih nauka, pripadnik akademske zajedince i da imate veliku odgovornost da prenesete znanje studentima, kakav biste savet dali mladom čoveku u Srbiji danas? Koji je to najbolji način da se njihov glas čuje u procesu stvaranja boljeg i pravednijeg društva?
Teško je dati recept. Moja poruka je prosto jednostavna. Generacijama studenata savetujem da rade na sebi, da stvaraju prostore svoje lične slobode, da se čuvaju i da ne učestvuju u nasilju bilo koje vrste. Želim da istaknem da će taj intelektualni put koji će izabrati u krajnjoj instanci stvoriti ne samo njih kao intelektualce i bolje ljude, nego i da će jedan novi generacijski kvalitet stvoren kroz taj samorazvoj, učiniti svet boljim.
Ono što je takođe važno jeste da pokušaju da sačuvaju neke tradicionalne i suštinske vrednosti. Jedna od tih vrednosti jeste porodica kojoj će se posvetiti i koju će stvarati. Druga je da zadrže visok stepen patriotizma prema sopstvenoj političkoj zajednici i državi i da u tom segmentu shvate da odbranom tih vrednosti brane i svoj prostor slobode koji je u procesima globalizacije doveden u pitanje i prosto relativizovan. Smatram da su to neke bazične, temeljne vrednosti, koje će vas, bez obzira gde se nalazili u svetu, uvek čuvati.
Razgovor sa profesorom Despotovićem vodio je član Centra za međunarodnu javnu politku Stevan Davidović.
Posebnu zahvalnost dugujemo Kulturnom centru Novog Sada na saradnji i ustupljenoj fotografiji.
