Svakog 10. novembra u 09:05, čitava Turska staje na jedan minut. Tog dana, 1938. godine, prestalo je da kuca srce osnivaču moderne Turske Mustafi Kemalu Ataturku i toga dana svako ko se smatra Turčinom obustavlja sve svoje aktivnosti na jedan minut kako bi odao počast svom najvećem nacionalnom heroju.
Njegov lik je na slikama novčanica, njegovi portreti vise ne samo u državnim ustanovama već i u kućama mnogih ljudi, na radnim mestima i na pijačnim tezgama, a njegovi spomenici krase gotovo svako manje ili veće mesto širom Turske. Taj čovek postao je sinonim jedne zemlje, svojevrsna ikona čija živa slika stoji pred očima miliona Turaka.
Danas, posle mnogo vojnih udara, previranja, brojnih izbora i novih predloga razvoja Turske kao najosnovnije, javlja se pitanje:
Da li je kemalizam, a sa njim i kult Kemala Ataturka, i dalje živ?
S obzirom na brojna skretanja koja postoje u aktuelnoj vlasti koju predvodi Stranka pravde i razvoja na čelu sa Redžepom Tajipom Erdoganom, ovo pitanje postaje veoma interesantno kako za analitičare tako i za stručnu, akademsku javnost. Odgovori su uglavnom negativni. Mnogi su procenili da je „kemalizam“ iščezao i da kao takav više ne postoji pogotovo nakon Erdoganovog dolaska na vlast 2003. S druge strane imamo i stavove koji kažu da Erdogan postaje novi turski sultan i da Turska polako klizi ka ambisu konzervativnog islama.
Ti odgovori dolaze itekako do izražaja i nakon nedavno održanog referenduma o ustavnim promenama koji je uspešno prošao i koji je predsedniku države dodelio znatno šira ovlašćenja. Sve su to činjenice koje govore o određenim promenama u Turskoj koje je čine bitno drugačijom od one koja je preživela Prvi svetski rat i Lozanu i izašla iz tih svetskih previranja kao republika što ostaje i do dana današnjeg. A to je opet legat i zaveštanje Kemala Ataturka koji je životnu scenu napustio pre skoro 80 godina.
Kemalizam je, kako profesor Dejan Jović sa Fakulteta političkih nauka u Beogradu, navodi s jedne strane doktrina, a s druge strane „politički i društveni kult“ na kojima se temelji identitet moderne turske države. Reč je, dakle, o jednom nacionalističkom projektu u čijem središtu stoji ideja nacionalne države kao i potpuni otklon od Osmanskog carstva i njegovog nasleđa. Štaviše, Osmansko carstvo se sagledava kao sve ono što moderna Turska ne bi trebalo da bude- zaostala, nazadna i verski indoktrinirana. Upravo je Osmanizam doveo do skoro pa apsolutne propasti turske države i do opasnosti da ostaci tadašnjeg carstva budu podeljeni između Velike Britanije, Francuske, Italije i Grčke.
U svom izvornom značenju kemalizam počiva na 6 osnovnih principa, a to su republikanizam, nacionalizam/patriotizam, populizam, etatizam, laicizam/sekularizam i revolucionizam/reformizam. Ovi principi postali su šest strela– simbol na amblemu kemalističke Republikanske narodne partije. Postali su i deo ustava iz 1937. godine.
Kemalističke reforme podrazumevale su sekularizaciju (odvajanje crkve od države kao i sekularni obrazovni sistem), uvođenje opšteg prava glasa, uključivanje žena u politički proces, zamenu arapskog pisma latiničnim, ukidanje institucija sultana, kalifata i šerijatskih sudova, dok su šeširi u svakodnevnom odevanju zamenili fesove.
Ukratko, to je značilo raskid sa osmanskim nasleđem i prihvatanje zapadnih vrednosti, a tursko društvo je na taj način „vesternizovano“ i modernizovano. Turska se tako priključila onim državama koje su stvarale svoje nacije- kao Italija 1861. i Nemačka 1871. godine.
Nova turska država je odgovarala duhu vremena.
Bilo je to vreme raspada mnogih carstava i stvaranja nacionalnih država, samim tim, i vreme stvaranja nacija. Turska je svoju naciju izgrađivala asimilacijom muslimanskog stanovništva, dok je samo nemuslimanskim skupinama davala status nacionalne manjine. Takođe, vršene su i razmene stanovništva u cilju homogenizacije turskog identiteta. To su bila jedina rešenja koja su stojala na raspolaganju jednoj novoj nacionalnoj državi koja je nasledila pluralizam i etničku heterogenost jednog carstva.
Godine 2002. nakon održanih izbora u Turskoj na vlast dolazi Stranka pravde i razvoja koja na toj poziciji ostaje i nakon poslednjih izbora održanih 2015. godine. Mnogi su smatrali (ili i dalje smatraju) da sa dolaskom ove verski ukorenjene, konzervativne političke stranke dolazi do urušavanja poslednjih ostataka kemalizma. Zaista bi se tako nešto moglo zaključiti ako uzmemo u obzir, recimo, molitvu koju je predsednik Turske Redžep Tajip Erdogan održao nakon izbora 2014. u Ejup Sultanovoj džamiji u Istanbulu kao što su to činili turski sultani pre ustoličenja. Ili ako bismo uzeli u obzir da njegova supruga izlazi u javnost sa hidžabom.
Ali ako pogledamo politiku Stranke pravde i razvoja (čiji je on predsednik ponovo od maja 2017.) uvidećemo da veći deo politike te stranke nije inkompatibilan kemalizmu kako se to često navodi. Neki autori poput Dariuša Zahedija sa Instituta za međunarodne studije na Univerzitetu Kalifornije i Gokana Bacika, profesora međunarodnih odnosa na Zirve univerzitetu u Turskoj, na primer, kažu da je AKP (Adalet ve Kalkınma Partisi) zapravo, poslednji branilac Kemala Ataturka i izvorne kemalističke ideje.
Veoma često se kao teza ističe da je vojska (uz nekolicinu predstavnika administracije i sudstva) bila glavni čuvar zapadnih, sekularnih vrednosti koja interveniše uvek kada društvo skrene ka islamizmu i sa puta modernizacije. Na taj način se vojska predstavlja kao izvorni čuvar kemalističkih vrednosti.
Međutim, ističu ovi autori, često se zaboravlja da vojska nikada nije bila naznačena kao neko ko treba da upravlja ovim procesom modernizacije. Ataturk, koji je bio general u Otomanskoj armiji i feldmaršal u turskoj vojsci, ostavio je po strani svoja vojna postignuća kada je prihvatio ulogu šefa države 1923. Uklonio je oficire sa političkih položaja, promovisao civilnu kontrolu nad vojskom i upozorio vojsku da se ne meša u političke stvari.
Odgovornost za modernizaciju on je tako stavio u ruke učiteljima, novinarima, intelektualcima i službenicima.
Tek nakon njegove smrti 1938. počinje savremeno shvatanje kemalizma. Na mesto predsednika je stupio Ismet Ineni, prvi turski premijer koji je na tom mestu ostao do 1937. Upravo sa njim sve autoritarniji građanski kemalizam se izokrenuo u militantni kemalizam kakvim ga danas poznajemo. Njegov dolazak na vlast su podržali vojni krugovi i Ismet se u svojoj dvanaestogodišnjoj vladavini oslonio na vojsku koja i posle njegovog poraza 1950. ostaje glavni centar moći u kemalističkom rukovodstvu. Ona je na sebe preuzela ulogu koju je Ataturk prvobitno dodelio društvenoj eliti i narodu i postala glavni bastion očuvanja kemalizma.
Od Ismeta Inenija na ovamo militantni kemalizam je svako odstupanje kažnjavao vojnim udarima kojih je u modernoj Turskoj bilo ukupno četiri (1960, 1971, 1980 i 1997. godine) uz jedan neuspešni pokušaj iz jula 2016. godine kada je pobunjeni deo turske vojske pokušao da zbaci s vlasti aktuelnog predsednika države.
Upravo je taj neuspešni puč koji je podstrekivan od strane radikalnog islamskog imama Fetulaha Gulena doveo do toga da se pojača civilna kontrola nad vojskom što je i bila izvorna ideja Kemala Ataturka. Nakon što je povratio kontrolu nad vojskom Erdogan je najavio i zatvaranje brojnih vojnih akademija, reformu Vrhovnog vojnog saveta kao i stavljanje oružanih snaga pod komandu ministarstva odbrane. Podaci govore da je vojska nakon neuspešnog puča doživela „pročišćenje“ budući da je čak 40 % generala i admirala smenjeno, a da je uhapšeno i procesuirano preko 10 hiljada ljudi.
Činjenica da se pobunio samo jedan deo vojske govori o tome da se glas vojske, kao glavnog čuvara kemalističkih vrednosti, sve manje čuje. Takođe, pojavljivanje industrijske, trgovačke i finansijske buržoazije, dobrim delom povezane sa AKP predstavlja ispunjenje Ataturkove istorijske vizije– jaka i prosvećena srednja klasa koja voljno prihvata demokratiju, slobodno tržište i aktivno učešće u građanskom društvu. Upravo taj uspon srednje klase je najbolja garancija daljeg razvoja Turske kao zapadne, sekularne demokratije, što je i amanet koji je Ataturk ostavio Turcima još u vreme uspostvljanja moderne turske republike.
Sredinom aprila tekuće godine održan je i referendum o ustavnim promenama u Turskoj koje su tesnom većinom izglasane. Rezultati tog referenduma donose određene promene koje u značajnoj meri jačaju poziciju predsednika države i samim tim ustoličuju predsednički sistem, sličan sistemu koji imaju SAD. Ustavne promene između ostalih podrazumevaju i ukidanje mesta premijera u korist predsednika koji postaje i šef države i šef vlade.
Pa ipak, uprkos tim promenama koje nesumnjivo jačaju moć i izvršne mogućnosti predsednika i prognozama da će doći do uvođenja diktature, u Turskoj se nikada nisu dogodile toliko korenite i radikalne promene koje bi značile automatsko poništavanje kemalističkih vrednosti- Turska je i dalje sekularna republika i čitavo kemalističko nasleđe je u tolikoj meri ireverzibilno da je teško očekivati da će Turska postati nova Saudijska Arabija ili Iran.
Štaviše, Dževad Galijašević ističe da je Turska više sekularna od Bosne i Hercegovine, Hrvatske ili Nemačke. On ističe da religija nije važna u javnom životu iako je više prisutnija danas nego ikad, obrazovanje pripada državi i tu nema tragova religije, latinica je i dalje pristuna, fesovi se nisu vratili kao ni islamski kalendar. Ona ne poseduje nezavisnu vojnu silu, nema vlastitu vojnu industriju niti pretnju silom koristi kao instrument spoljne politike.
Turska nesumnjivo želi da postane regionalna sila i nju vode lideri koji se ne stide svoje Otomanske prošlosti i koji otvoreno ističu da Turska treba da širi svoj uticaj na ona područja gde je nekada prostirala svoje carstvo, prvenstveno Balkan. Međutim, čak i ovde se može videti uticaj Kemala Ataturka koji je bio preokupiran poluostrvom. U strahu od fašizma on je sklopio savez sa balkanskim državama- Rumunijom, Jugoslavijom i Grčkom 1934. tako da je Davutoglouova „Strategijska dubina“ na neki način samo izmenjena i dopunjena verzija nekih od Ataturkovih spoljnopolitičkih ideja.
Uprkos određenim tendencijama ka osmanizmu i povećanom prisustvu verskog elementa u turskom društvu, Turska je zemlja koja je u vreme najtežeg perioda svetske ekonomske krize 2010. imala privredni rast od 9%, čija je privreda osma po veličini u Evropi, dok na svetskom nivou zauzima 18. mesto. Vizija aktuelnog predsednika jeste da stogodišnjicu stvaranja republike, Turska dočeka kao jedna od 10 najjačih svetskih ekonomija. Tursko društvo je danas nesumnjivo bogatije i naprednije što je bila i želja „oca svih Turaka“.
Međutim, Turska danas i Turska iz 1923. nisu iste i uzevši u obzir inkompatibilnost kemalizma sa evroatlantizmom i osmanizmom treba istaći da je na delu neka vrsta modifikacije kemalizma ili prilagođavanje kemalističkih vrednosti aktuelnom trenutku u kome se Turska nalazi. Na delu je neka vrsta pokušaja „evropeiziranja“ osmanizma ali je temelj sačinjen od kemalizma još uvek jak i neprobojan.
Uprkos svim kontroverzama, brojnim problemima slobode medija, otvorenom primicanju islamu i ustavnim promenama, uticaj i kult Kemala Ataturka je i danas veoma prisutan i snažan ali i modifikovan potrebama druge decenije 21. veka. Kao nekad Kemal Ataturk tako i danas Redžep Tajip Erdogan pokušava da od Turske napravi još snažniju i jaču državu. On to čini na bitno različit način ali se čini da mu je osnova ostala ista, a to su temeljne, originalne, kemalističke vrednosti.
Drugim rečima, Erdogan pokušava da postane Ataturk 21. veka i da navede Evropu da konačno shvati da je demokratska, tržišno–orijentisana, prosperitetna i stabilna Turska, sa smirenim islamskim identitetom veoma važna. Kao takva ona bi mogla predstavljati prirodnijeg saveznika Zapadu nego militaristička kemalistička država. Ona bi bila u stanju da bolje promoviše zapadne interese na Bosforu, a sve što joj nedostaje da to i učini jeste više poštovanja od svojih saveznika.
Pitanje je samo dokle će Turska čekati.