U razgovoru za CMJP profesor Tomas Morosinoto sa Univerziteta u Padovi otkrio je koji su nedostaci savremene poljoprivrede, pritom ističući kako nauka može doprineti suzbijanju problema klimatskih promena kroz primere dobre prakse sprovedene u Italiji. Ovom prilikom, naš sagovornik govorio je i na temu iskopavanja litijuma, iznevši stav da baterije na bazi ovog metala ne predstavljaju dugoročno rešenje.
Razgovor sa profesorom Morosinotom vodila je Sanja Nikolić, članica novosadskog ogranka Centra za međunarodnu javnu politiku i studentkinja master studija molekularne biologije na Univerzitetu u Padovi.
Poštovani profesore, puno Vam hvala na prilici da razgovaramo. Za početak, možete li nam reći više o sebi, kao i šta je to čime se Vaša laboratorija trenutno bavi?
Zovem se Tomas Morosinoto, profesor sam na katedri za fiziologiju biljaka na Univerzitetu u Padovi.
Glavni projekat u našoj laboratoriji odnosi se na fotosintezu. Pokušavamo da bolje razumemo kako se reakcija fotosinteze odvija i kako možemo da je unapredimo. Cilj nam je da učinimo biljke efikasnijima u pogledu proizvodnje biomase i usvajanja ugljen-dioksida, što je danas, kada se suočavamo sa porastom koncentracije ugljen-dioksida u atmosferi, posebno značajno.
Drugi značajan projekat odnosi se na razvijanje mogućnosti dobijanja biomase iz algi. Ideja je da koristimo i druge organizme osim vaskularnih biljaka kako bismo dobili više biomase i upili više ugljen-dioksida iz atmosfere.
Koji je to problem sa kojim se poljoprivreda susreće u 21. veku, koje opasnosti nam prete i zbog čega?
Jedna od prepreki jeste brz porast ljudske populacije. Predviđa se da će krajem ovog veka na planeti živeti između 10 i 11 milijardi ljudi. Jedan od prvih izazova koji će nas dočekati jeste kako ćemo nahraniti sve te ljude. Proizvodnja hrane kojom trenutno raspolažemo tada neće biti dovoljna.
Načini kojima smo do sada pokušavali da poboljšamo produktivnost biljaka bili su uspešni tokom proteklih decenija, međutim doći ćemo do zasićenja kada više neće biti korisni. Nadamo se da ćemo unapređenjem fotosinteze uspeti da poboljšamo produktivnost biljaka u budućnosti, što je i fokus naše laboratorije.
Sledeći veliki izazov je taj što poljoprivreda koju danas poznajemo nije ekološki nastrojena. Poljoprivreda nije prirodna aktivnost. Postoji veliki doprinos ljudskoj emisiji ugljen-dioksida koji dolazi od proizvodnje hrane (oko 10 odsto u Evropi). Dakle, poljoprivredna proizvodnja će morati da postane efikasnija u smislu proizvodnje više biomase, dok će sa druge strane morati da emituje manje ugljen-dioksida.
Širenje obradivih površina je jedan od razloga zbog kojih poljoprivreda ima tako negativan uticaj na balans ugljenika u prirodi. Ako posečemo šume, kako bismo imali više obradivih površina, ugljenik koji je bio uskladišten u drvenoj masi tih šuma oslobodiće se u atmosferu. Jednostavno rečeno, obradive površine moramo održati u onim granicama u kojima one postoje trenutno ili ih čak smanjiti, ukoliko želimo da se suočimo sa klimatskim promenama.
Kako savremeni čovek kao pojedinac može da doprinese suzbijanju ovog problema ili je, po Vašem mišljenju, prekasno za bilo kakve mere?
Važna lekcija koju smo naučili tokom pandemije jeste da je postojala iluzija da su transport i saobraćaj glavni izvori emisije ugljen-dioksida. Ukoliko svi budemo pešačili ili išli biciklom, to neće zaustaviti klimatske promene. Korišćenje manje fosilnih goriva će svakako pomoći, ali čak i da u potpunosti obustavimo saobraćaj, nećemo mnogo doprineti smanjenju emisije ugljen-dioksida.
Ako stvarno želimo nešto da postignemo, treba da se osvrnemo na to šta kupujemo i šta konzumiramo. Jedna stvar koju pojedinac može da uradi je da obrati pažnju na to koliko otpada proizvodi, nebitno da li se on adekvatno odlaže ili ne.
Problem klimatskih promena je veoma kompleksan i za pojedinca je veoma komplikovano da se sam nosi sa njim. Kao čovečanstvo, neophodno je da promenimo svaku našu aktivnost i da je uskladimo tako da bude u saglasju sa klimatskim promenama.
Nije prekasno. I dalje imamo vremena da ublažimo neke posledice. Prekasno je da u potpunosti izbegnemo klimatske promene, ali nije kasno da se spreče određene negativne posledice. Koliko će posledice biti ozbiljne, zavisi od narednih godina.
Kakav potencijal imaju biljke kada su u pitanju alternativni izvori energije?
Jasno nam je da biljnu biomasu možemo koristiti za proizvodnju energije. Možemo napraviti bioetanol, biodizel ili biogas. To je moguće i ostvarljivo. Problem je u tome što nam je ova biomasa već potrebna za hranu. Ako ćemo imati dodatnih četiri milijarde ljudi koje treba prehraniti, onda će nam biti neophodno više biomase za proizvodnju hrane nego za proizvodnju energije.
Da li ćemo imati dovoljno biomase da obezbedimo i nešto energije? Zavisi od toga koliko ćemo biomase moći da proizvedemo u narednim decenijama. Ovo je veliko pitanje na koje, po mom mišljenju, nema sigurnog odgovora. Ono što je jasno jeste da možemo da proizvodimo energiju iz biljaka, ali koliko možemo da proizvedemo zavisi od toga koliko ljudi moramo da prehranimo, koliko energije nam je potrebno itd.
Dakle, biljke sigurno mogu igrati ulogu izvora energije, ali koliku – još uvek ne znamo.
Upoznati smo sa problemom plastičnog zagađenja. Na koji način biljke mogu doprineti smanjenju plastičnog otpada na Zemlji?
Za problem plastičnog zagađenja dve stvari su ključne: kako proizvodimo plastičnu masu i koliko je ona razgradiva.
Trenutno se proizvodi plastika od fosilnih goriva, pri čemu se emituje ugljen-dioksid. Biljke, ali i alge, cijanobakterije i drugi mikroorganizmi su veoma interesantni u tom pogledu. Biomasu dobijenu iz ovih organizama možemo koristiti za proizvodnju plastike. Ovo je jedan od načina da se doprinese smanjenju emisije ugljen-dioksida. Pored toga, biljke i druge fotosintetske organizme možemo da koristimo za proizvodnju plastike koja se može razgraditi ili koja nije dugotrajna kao plastika koja se inače proizvodi.
Važno je imati na umu da bioproizvedena plastika nije nužno biorazgradiva. Proizvodnja bioplastike koja nije biorazgradiva nije potpuno rešenje problema. Trebalo bi da pronađemo novu strategiju da učinimo plastiku biorazgradivom.
Postoji mnogo istraživanja na temu plastike koja je i bioproizvedena i biorazgradiva. Na primer, nedavno smo započeli novi evropski projekat u laboratoriji za proizvodnju bioplastike od cijanobakterija, gde bismo koristili otpadni ugljen-dioksid za proizvodnju bioplastike.
Jednom prilikom ste spomenuli da su na krovu zgrade Biološkog fakulteta Univerziteta u Padovi postavljeni fotobioreaktori za uzgajanje algi. Možete li nam reći nešto više o tome kako urbane površine mogu biti iskorišćene za gajenje biljaka i algi i koje nam to benefite može doneti?
Razlog zbog kojeg smo postavili fotobioreaktore na krov zgrade umesto na druge površine jeste taj što ne želimo da dodatno povećamo obradive površine. Ideja je da iskoristimo površine koje se ne koriste za kultivaciju, kao što su gradovi ili područja koja nisu pogodna za kultivaciju, na primer padine za proizvodnju biomase. U svim ovim oblastima gde nije zgodno gajiti useve možemo da gajimo alge. Ako postavimo fotobioreaktore na krov zgrade, on može postati i mesto za usvajanje ugljen-dioksida.
U principu, isto možemo učiniti i sa biljkama. U tom slučaju se ne radi toliko o proizvodnji biomase koliko o smanjenju uticaja objekta na životnu sredinu. U botaničkoj bašti u Padovi imamo baštu na vrhu zgrade i veoma je korisna. Zahvaljujući njoj trošimo manje energije za kontrolu klime u zgradi.
Imajući u vidu aktuelna dešavanja u Srbiji, možete li nam reći koje su prednosti, a koje mane iskopavanja litijuma i kako poslovanje kompanija koje se time bave utiče na životnu sredinu sa aspekta naučnih dokaza?
Kada električnu energiju dobijamo iz obnovljivih izvora, kao što su solarna ili energija vetra, treba da znamo da se proizvedena električna energija ne može uskladištiti, ili se odmah potroši ili se izgubi. Zato su baterije toliko važne, jer nam omogućuju da uskladištimo ovu električnu energiju koju proizvodimo.
Međutim, potpuno drugačija stvar je da, sa sadašnjom tehnologijom, baterije na bazi litijuma nisu dovoljno dobre za stvarno rešavanje ovog problema. Potrebna nam je bolja, savremenija tehnologija za funkcionisanje baterija. Na primer, automobili koji rade na električnu energiju imaju ogromnu težinu u svojim baterijama, jer tehnologija nije dovoljno dobra. Imati 400-500 kilograma baterija u automobilima je zaista ogromna masa sa kojom se vozimo. U tom smislu, biomasa i biogoriva bila bi mnogo efikasnija, jer se ista količina energije skladišti u mnogo manjoj težini.
Litijum nije dugoročno rešenje problema. Potrebno je da usavršimo hemijsku tehnologiju i razvijemo nove baterije koje nisu na bazi litijuma, a koje će biti efikasnije od litijumskih koje trenutno koristimo.
Za kraj, koja je po Vama budućnost poljoprivrede, šta je to čemu treba da se okrenemo?
Treba da budemo svesni koji su negativni aspekti poljoprivrede. Poljoprivreda nije prirodna delatnost. Ako pogledamo obradive površine, one uopšte nisu prirodna sredina. Nalaze se napolju, na otvorenom, ali su pod velikim uticajem ljudske aktivnosti. Biljke koje gajimo rezultat su hiljadama godina duge selekcije, uopšte nisu prirodne i nikada se neće naći u prirodi.
Ako zaista želimo da nahranimo milijarde ljudi, potrebno je da razvijemo poljoprivredu koja je još zavisnija od ljudske aktivnosti, ne manje. Ideja o organskoj poljoprivredi kao boljoj alternativi je smešna, organska poljoprivreda može biti bolja za mali broj ljudi, ali ne i za 10 milijardi ljudi. Budućnost poljoprivrede je da bude još bolja u onome što sada pokušavamo da postignemo – da učinimo biljke produktivnijima kada je u pitanju biomasa i efkasnijima u pogledu emisije ugljen-dioksida i ostalih negativnih uticaja koje poljoprivreda ima.
Između ostalog, postoji nova tehnologija za uređivanje genoma koja je sada postala realnost i koja će sigurno biti odobrena u Evropi u narednim godinama. Biljke dobijene pomoću ove tehnologije neće se smatrati genetski modifikovanim organizmima i nadam se da će postepeno, bez prevelikog otpora, postati deo stvarnosti.
Naslovna fotografija: Centar za međunarodnu javnu politiku (Sva prava zadržana)
