Prije dvadeset i pet godina srpska politika bila je odveć preokupirana nebeskim okrunjenim kukuruzima i šljapkanjima po Drini (sa svih strana).
Prije dvadeset i pet godina crnogorska politika bila je odveć preokupirana priučenim boljševičkim kartografima i dekorativnim zahvatima na dubrovačkim zidinama.
Prije dvadeset i pet godina norveška politika bila je odveć preokupirana kojom bojom okrečiti parlament i da li dimenziju policijskog pendreka povećati za pet inča.
Dvadeset i pet godina nakon očite disperzije političkih interesa, konačno su svi ujedinjeni pod šinjelom velike, kolektivne brige. Kako podići zid, s(t)aviti žicu, saplesti nogom, podaviti mišomorom, raznijeti napalmom, odalamiti veslom, zatrijeti geslom i nakon svega toga ponovo podići zid i s(t)aviti žicu. Hvala višnjemu, zida i žice nikad dosta, provjereni je recept zajedničke spoljne i sigurnosne politike Evropske unije, fantomskog označitelja koji je zaživio u real-politici taman koliko provod bez kokaina u milanskim diskotekama.
Nemogućnost kapitalista da spoje liberalnu demagogiju i konzervativnu praksu očevidno rezultira odbacivanjem liberalne demagogije. Šest decenija napornog rada na konstituisanju nekakvog kolektivnog evropskog entiteta, labave konfederacije koja će se pretvoriti u čađavu poliidentitetsku, a opet singularnu Godzilu (,,nek ad proždre, pokosi satana“), pali su u vodu pred jednim tako bliskoistočnim problemom. Gorepomenuti pridjev ,,čađavo“ valja shvatiti u rasističkom smislu jer po briselskim kuloarima često se pričaju one (b)analne šale:
Junker (šmekerski): Šta radi crnac na farmi?
Mogerini (začuđeno i iznenađeno): Šta?
Junker (melgibsonski): Sve.
Ergo, poslovično vertikalne crte lica evropskih zvaničnika kao da žude za folklornim momentom u kojem bliskoistočne persone neće imati kuda naprijed, pa da u glas (kotorski mudraci bi rekli: adagio, senza Baggio) parafraziraju stari hegelovski hit: nazad ne smem, napred nemam, pala ćuprija.
Da bi ubrzali vrijeme potrebno da do toga momenta dođe, oni dižu zidove. Nemojmo se varati kako su to zidovi mržnje, nedemokratskog kapaciteta, neofašizma ili narcisoidnog diletantizma. Prepustimo se da nas nose savršene note aromatičnog bečkog novogodišnjeg koncerta dok oko nas niču zidovi ljubavi i bezgranične empatije. Zidovi u čojskom smislu, da štite druge od nas. Jer bodlje evropskih ruža su uvijek okrenute ka unutrašnjosti.
Da li su to Ruže za Nives Koen ili Životopis Malvine Trifković, ne može nam više odgovoriti autor, onaj što je na svojim leđima svojevremeno u Zagrebu nosio teret srpske književnosti. Nije Mirko doživio da vidi kako njegovi su Evropljani kosmopolitski rješavaju probleme bliskoistočnih persona. Na svako pitanje imaju ljubazan, uviđavan, uniformisan odgovor u vidu zida. A iza zida šta je, Evropa bez Evropljana, kako bi rekao Aleš Debeljak, egzistencija bez esencije. CNN-ovska stvarnost lišena sebe same, idealan je podijum za tanc lumpenburžoazije koja u maniru autistične odojčadi vodi politiku po sistemu: jesam kakio/nisam kakio. Ekskrementi takve politike vidljivi su golim okom, zidovi su podignuti.
Knjiga ,,Pravo na pobunu“ Horvata i Štiksa lansira fenomenalnu tezu da padom Zida (naravno, riječ je o berlinskom), paradoskalno dolazi do podizanja zidova. Iako je knjiga pisana prije aktuelne izbjegličke krize, ima proročansku notu.
Zid u evropskoj politici postaje aksiom i dogma. Najveći zid koji imamo prilike danas da iskusimo je Šengenski sistem. Taj zid razdvaja Evropu od ostatka svijeta, a istovremeno omogućava pojavu unutrašnjih simboličkih zidova, kako ih je definisao Etjen Balibar. Veliki Šengen, proizvod noćne polucije pomračenih umova ,,očeva osnivača“ suzbio je ionako rijetke optimistične prognoze vezane za budućnost evropske politike. Samo je pitanje vremena kada će taj spoljašnji zid srušiti oni koji su ga i podigli.
Međutim, unutrašnji zidovi mnogo su gori, oni se nastane u ljudima i teže više nego 21 gram. Samo iz te bezumne hipnoze može proizaći hapšenje posade italijanskog broda koja spasi davljenike. Izgleda da bi FRONTEX i presvijetli Fabrice Leggeri više voljeli da u svojim uskim kancelarijama doživljavaju duhovne orgazme gledajući davljenike pod crvenim svjetlom lanterne sa Lampeduze. Iz udobnih evropskih fotelja na taj se način stvara tanatološki red light district. Samo što u ovom slučaju ne plaća mušterija, nego plaćaju djelatnici i to plaćaju životom. Ponovo zid. Uvijek zid. Živio zid.
,,Mi koji smo po peronima jednoga vijeka odbolovali samoće svih svjetskih Robinzona“ pojao je pokojni Izet Kiko Sarajlić. E moj Kiko, ne spasi nas više niko. Izgleda da ćemo opet pred tenkove sa ružama i krstovima, a nećemo biti rozenkrojceri. Sva je prilika da će se u sjenci zida poroditi goluždravo kopile koje neće imati Ja. Ili je možda ono rođeno u Mastrihtu, Lisabonu, Rimu… Na kojoj god da je adresi sazrijevalo, naučilo je da pravi zidove. Kada je krenulo u srednju školu umjesto zidove, dizalo je Židove. Na svu sreću, fakultet nije upisivalo, već se opredijelilo za zanat. Pogađate, zidarstvo.
Žrtve tog zanata danas u uslovima nedostojnim čovjeka čekaju neke merdevine ili ruku spasa, ali vremenom uviđaju strašnu istinu: spasa nema. Evropa je pokazala svoje pravo i jedino lice. Tragično veliki broj ljudi shvata da su za Evropu oni samo Another Brick in the Wall.
Preko njihovih neljubljenih godina izbodena i uspravna prešla je budućnost ljubavi.
Nije bilo tajni o polegnutoj travi.
Nije bilo tajni o raskopčanoj bluzi.
Nije bilo tajni o klonuloj ruci s ispuštenim ljiljanom.
Bile su noći, bile su žice, bilo je nebo koje se
gleda posljednji put, bili su vozovi koji se vraćaju
prazni i pusti, bili su vozovi i makovi, i s njima,
s tužnim makovima jednog vojničkog ljeta, s divnim
smislom podražavanja, takmičila se njihova krv.
Izet Kiko Sarajlić
Naslovna fotografija: Flickr/Raphaël Thiémard, CC BY-SA 2.0
